BIBLIOGRAFIJA DANILA KIŠA
____ sekundarna literatura:::
СПОМЕНИЦА
ДАНИЛА КИША:
поводом
седамдесетогодишњице
рођења / уредник
Предраг
Палавестра. –
Београд:
Српска академија
наука и уметности,
2005. – VII, 789 стр.
(Посебна
издања; књ. 660.
Одељење
језика и књижевности,
књ. 57). – ISBN 86-7025-392-5
Branislava Stojanović
ODBAČENI FRAGMENTI
"RANIH JADA"
(prilog genezi teksta)
Neke priče iz Ranih jada (1970) [1] objavljene
su nekoliko godina pre same knjige i tu
je bilo dovoljno vremena za piščeve brojne
intervencije. Priče su u fragmentima ili u celini izlazile tokom
čitave prethodne decenije, a redosled njihovog objavljivanja [2]
ne mora, naravno, da se poklapa sa hronologijom nastanka. U periodu od 1961. do
1969. godine više od polovine, odnosno 11 od ukupno 18 naslova (iz prvobitne
verzije Ranih jada) štampano je pre zbirke. Istih godina
pojavljuju se "prve skice" iz kojih će kasnije nastati prvi roman
porodične trilogije – "Bestiarium" i
"Dečak s pticom na ramenu" [3].
Obe priče su objavljene u septembru 1962. i preštampane tek 1995. u knjizi Varia [4],
koja "obuhvata sve što nije prošlo kroz gusto sito Kišove selekcije",
kako navodi Mirjana Miočinović, priređivač piščeve ostavštine. U istom pogovoru
ona sugeriše da su pomenute priče zapravo "prve skice za roman Bašta, pepeo, prve, s pravom odbačene, varijacije na temu 'ranih jada'. U
njima je prisutno i sve ono što će Kiš kasnije smatrati krupnim književnim
greškama: sentimentalnost, patetika, nekontrolisana liričnost, odsustvo
distance i ironije." [5]
Nakon objavljivanja ostavštine, danas je poznato i
"šta je izostalo iz Ranih jada". "Beleške"
iz 1983. sadrže čitav katalog neobrađenih motiva [6]: od 34
numerisanih tema (odnosno 33, pošto je broj 26 izostavljen) – samo je
"Električna harfa" iste godine postala "Eolska harfa" u
konačnom izdanju ove nevelike zbirke "za decu i osetljive",
kako i napominje priređivač Skladišta u komentarima na kraju knjige [7].
Iz autorske napomene na kraju Ranih jada (datirane jula 1983) – za
poslednje dopunjeno izdanje iz iste
godine – saznajemo da je
tu novu priču autor uvrstio u zbirku "kao neku vrstu lirskog epiloga"
[8].
Za većinu ostalih tema ne može se ni pretpostaviti šta bi sadržavale. Mirjana
Miočinović daje komentar samo za "tri ruske teme"
i pretpostavku da su ostale neobrađene iz "izvanliterarnih
razloga".
U ostavštini je sačuvana i jedna beleška koju po
formalnim oznakama priređivač prepoznaje kao "uvodnu stranicu za
planirani, drugi deo romana":
DEO DRUGI
Koji obuhvata odlomke iz dela A. Sama, biografske pokušaje, priče, legende, verzije, fragmente i pisma, jednom rečju svu zaostavštinu A. Sama koju smo s mukom izvukli iz kaligrafske zbrke, sredili i dali naslove celinama, smatrajući taj posao više zabavnim nego korisnim, odbacili sve one delove koji su nam se činili nevažnim, no poštujući uvek rukopis i ne udaljavajući se nikada od originala.
D. K. [9]
Taj drugi deo romana mogao bi biti samo onaj
materijal od kojeg su kasnije nastali Rani jadi. Po tvrđenju samog autora
[10], Rani
jadi su nastali pre romana Bašta, pepeo (1965).
Ipak, jedini ugovor za prvu zbirku priča koji je sačuvan
u ostavštini – potpisan je tek 5. oktobra 1967. godine [11].
Po svemu sudeći, Rani jadi jesu započeti pre romanâ, više od polovine je
objavljeno u periodici pre Bašte, pepela [12],
ali su dobili konačan oblik tek nakon objavljivanja romana. Čak se može postaviti
i hipoteza da su Rani jadi uglavnom nastali od odbačenih (ali potom
svakako prerađenih) fragmenata tog romana, kao što delimično sugeriše Slobodan
Vitanović: "Tragajući za stilom i formom [...], Kiš je pre nego što je
započeo rad na Bašti, pepelu i uporedo s njim napisao niz skica i
fragmenata. Kasnije je utvrdio da oni predstavljaju samostalnu celinu i objavio
ih kao Rane jade. Tako je i taj tekst delom nastao uporedo, a delom
proizašao iz Bašte, pepela". [13]
Kiš je upravo svom prvom autopoetičkom tekstu dao
naslov – Pohvala spaljivanju [14].
Pozivajući se na savete i praksu starijih pisaca, on je još na početku svojih
literarnih promišljanja formulisao "apel za samokritikom" i taj je
princip dosledno sledio. "Ispisao sam dve-tri verzije i sedam-osam stotina
strana raznih otpadaka" – izjaviće 1965. povodom svog tada najnovijeg
romana (Bašta, pepeo) [15],
slično kasnije i za Peščanik [16].
Sopstveno teško detinjstvo, "hladne dane" i sve ratne okolnosti nije
opisivao da bi došao do autentične istorijske slike, već do što potpunijeg
literarnog izraza, onog koji bi stereotipe autobiografskog romana i ratne
tematike doveo na jedan drugi nivo: "nisam hteo da pišem svoju biografiju
[...], nego sam hteo da napišem roman, da oživim neka lica i neke atmosfere iz
svog detinjstva, a da pri tom ne bude neko naturalističko autobiografsko delo.
Eto, zato sam mnogo bacao, mnogo brisao..." [17]
Danas ga prijatelji tako i pamte, kao pisca koji je
"više brisao nego pisao". [18]
U ostavštini je sačuvano i po nekoliko verzija nekih drugih projekata, ali iz
korpusa "porodičnog cirkusa" – nemamo ništa osim navedenih beležaka.
Tek se neki odbačeni fragmenti mogu naći zatureni u periodici.
Čovek je dolazio
odnekud iz daljine. To se moglo lako zapaziti po njegovom hodu, po njegovim
očima, po njegovom prašnjavom kaputu. To se moglo isto tako videti i po mazgi
koja je umorno vukla svoja nepotkovana kopita. Čovek i mazga su koračali jedno
pored drugog, umorno i leno, a taj korak kao da ih je zbližavao. A u malim,
sklepanim kolima s točkovima bez obruča sedela je samo žena, izgubljena među
malobrojnim stvarima kao igračka. No ta je igračka, ta raščupana lutka – spavač
sa olovnim kapcima ipak bila manje stvar no i čovek i mazga. Njeno se prisustvo
osećalo iznad svih stvari, ona je gospodarila nad svim kao dobri duh.
Automatizam čoveka i mazge bio je beznačajan pred njenom vladarskom
skamenjenošću. Onako umorna, ispijena putom i daljinom, sa usnulim detetom na
goloj sisi, davala je smisao i opravdanje svem ovom kretanju. Sedela je u
zadnjem kraju kola, stešnjena stvarima koje kao da su se oslanjale na nju. Bila
je leđima okrenuta čoveku i mazgi, a noge su joj landarale opuštene. Iza njenih
je leđa mala površina kola bila ispunjena meko nabubrenim konopljanim
džakovima. Osim džakova na kolima se nalazila, tik uz njena leđa, jedna
polufotelja s visokim naslonom, jedan oguljen sanduk okovan sjajnim klincima i
s velikim katancem u obliku srca, dečje korito od lima, haljine i lonci. Sve je
to zveckalo slivajući se sa škripom kola koja su se vukla po džombastom
prašnjavom drumu što se odmotavao, pod njenim opuštenim nogama u šiljatim crnim
cipelama na kopču, kao nabeljeno grubo sukno.
Išli su nekim bezimenim, sivim krajem, pod sunčanom pripekom. Dete u
ženinom naručju je spavalo, samo bi s vremena na vreme otvaralo oči od jakog
treska i tada bi, nevoljko i kao po navici, cimnulo ženinu opuštenu dojku da bi
se odmah umirilo. Žena je gledala niz drum koji je ostajao za njima. Sedela je
tako nepomično, zagledana u prašnjavi drum i u daljinu, kao da je namerno htela
da gleda unatrag, a čoveku je prepustila da gleda napred. Čovek je, pa neka
gleda, neka se snalazi.
Išli su tako već danima, ona ne bi znala koliko. Možda ni on nije znao.
Uostalom, to je se više nije ni ticalo. Jednom će ga zapitati ako bude htela da
zna, jer on ipak mora da zna gde je vodi. A možda i ne zna? Ne zna baš zato što
gleda napred i što nekud napred ide. Šta se njega
tiče koliko je dana ostalo za njima. To je njen posao da broji dane i da meri
sukno što ga on i mazga odmotavaju drumom. I tada stade da misli: Pre šest dana prešli smo granicu. To je bilo
onda kada je Maks kupio kola i mazgu. Pre toga smo išli peške. Čini mi se
dvaput toliko. A pre toga kroz Španiju? Tada smo se vozili neko vreme tuđim
kolima, no krenuli smo peške, trčeći. – Tako je stala da namotava sukno,
zagledana u prašnjavi put između vrhova svojih oštrih cipela. No morala je
pomiriti se s tim da se ne može setiti više koliko dugo putuju. I tako je
stigla niz drum, u mislima, kući, u Španiju, no ona je to u sebi nazivala samo kući, kao da je to početak i kraj svega, tu
sve počinje i sve se svršava. Po ko zna koji put preživljava moru one noći kada
su im zapalili kuću i kada je ona s Maksom i detetom pobegla kroz prozor što je
gledao u dvorište, dok je slama na staji pucketala, a guske pomamno gakale. Zar
su oni stvarno mislili, zar su oni mogli da veruju da je Maks ubio Perezovog
dečaka? Možda su i verovali. Oni su bili jedini Jevreji u selu. A Perezov je
dečak nađen mrtav u njihovom pojilu. No to je sve prošlo, i ona se trudi da
više ne misli na to. Sve se to nalazi kilometre i milje iza njih. I Španija, i
požar, i pogrom. I ona se okrenu, pažljivo pridržavajući dete u naručju, još
uvek nepomična i nema, da bi gledala drum ispred sebe i u čoveka koji korača
ispred mazge jednoličnim, upornim korakom.
A i za njega, za čoveka, početak svake misli potiče od tog dana, od
pogroma. To je njegovo postanje. I Bog reče: Neka bude pogrom, i pogrom bi.
Zatim Bog reče: Kreni na put, sine Jobov, i on krenu na put kroz Pustinju
Sinajsku. Ja čuh tvoju reč i krenuh u pustinju, pomisli i osvrnu se ne
zaustavljajući hod i vide ženu s detetom u naručju kako gleda nepomično u njega
i on se trže kao postiđen, malčice pridiže glavu i nastavi da korača upornim,
tvrdoglavim korakom. No bilo je kasno. Taj ga je pogled izdao. Žena je osetila
da i njegova misao luta niz drum. Ona pognu glavu da čovek ne bi video da
plače. [19]
Ovo je jedan od najdužih odbačenih fragmenata uopšte.
U prvobitnoj "Igri" smešten je odmah posle prvog velikog pasusa [20].
Dakle, pre nego što će se "kamera" fokusirati na scenu iza vrata, na
dečaka koji se igra perjanim jastukom, imamo jedan veći istorijski fleš-bek.
Osim mogućih vanknjiževnih razloga ili eventualno kasnije uočenih istorijskih
nepreciznosti (optužbe za ritualno ubistvo hrišćanskog deteta u obnovljenom
antisemitskom ključu zaista se javljaju krajem XIX
veka širom Evrope [21],
ali to bi u okviru Kišove poetike već bilo preslobodno domišljanje [22]
na osnovu stereotipa), odbacivanje ovog fragmenta možda sugeriše da tekst ima i
mnoge literarne mane, koje će Kiš na svaki način kasnije pokušavati da ublaži
(pozicija sveznajućeg pripovedača, tragična sudbina jedne porodice bez ikakvih
osnova za ironično prevladavanje sentimentalnosti i tragike, itd). Zato će
krajnja ironizacija početne slike putnika koji dolaze izdaleka na
"sklepanim", odnosno "smešnim, malim kolima" koje vuku
upregnute mazge – dovesti do potpuno drugačijih likova u priči "Čovek koji
je dolazio izdaleka", objavljenoj punih sedam godina kasnije i koja će
takva i ući gotovo neizmenjena u zbirku Rani
jadi. A promena naslova same pripovetke ("Parabola" /
"Igra") – čini se da nije uslovljena izmenama u tekstu, pošto i nov
naslov ostavlja u fokusu dečaka, samo ne završnu scenu u kojoj mu majka
pred spavanje priča – parabolu [23],
nego onu početnu koja inicira reakcije roditelja.
Osim toga, dodatna objašnjenja o "čoveku sa
zečjom usnom" i konkretizacija lika možda bi oduzela onu mitsku auru kojom
je obavijen otac Eduarda Sama, "trgovac guščijim perjem" [24],
čija slika "visi nad očevim krevetom" [25].
Maks Ahašveroš (Lutajući) pominje se inače samo u toj priči Ranih jada,
a u romanu Bašta, pepeo svega dvaput i oba puta se evociraju
"mitska vremena" [26].
Maksovo ime će biti pomenuto još jednom u porodičnom ciklusu, ali o njemu u Peščaniku
govori sâm Svedok (dakle sin "pokojnog Maksa"). Roman Bašta, pepeo
– kao završen tekst objavljen posle "Parabole" a pre
"Igre", odnosno zbirke Rani jadi – uticaće na menjanje
"prosedea" i stilskih odlika ("ironični lirizam") zbirke
koja će u kasnijem promišljanju trilogije postati njen prvi deo.
Književna kritika već je primetila srodnost očevog lika iz Kišovog
ranog romana Psalam 44 (nagrađen 1960, objavljen 1962) i kasnije
napisanih delova porodične trilogije. Pretposlednji odeljak
"Parabole" daje dodatne osnove za takva povezivanja. Nakon ljutitog
Eduardovog pitanja ("Jesi li videla Maksa Ahašveroša?"), sledi jedna
naturalistička scena [27]
koja se uklapa u profil pijanog oca, doduše slabije razvijena nego ona u romanu
Psalam 44:
Marija je ćutke
sipala kafu u bele porcelanske šoljice. "Nisi, je li?!" viknu on
uvređeno. "Misliš da haluciniram. A ja ti ipak kažem da sam video u sobi
pokojnog Maksa. Prodavao je labudovo perje Mona Lizi iznad Barbarinog kreveta.
Ne verujete, gospođo, u duhove?" (uvek je govorio na vi kad je hteo da je
vređa). "Nemojte misliti da je ovo delirijum..."
"Hoćeš li,
Eduarde, jaču kafu?" prošapta Marija bojažljivo.
"Ne!"
kriknu on razjareno i baci šoljicu s kafom koju mu je Marija pružila. "Ne,
ne, ne!"
Na belo
okrečenom zidu osta tamna mrlja kao mali tamni oblak, a parčad porcelana
rasprštaše se po kući. [28]
U navedenom fragmentu pojavljuje se ime "Barbara",
što bi verovatno trebalo da bude Andijeva sestra – Ana. U svim ranim
fragmentima se primećuju kolebanja oko imena glavnih likova porodične
trilogije, pa i epizodnih likova. Julija je najpre bila Emika, a Emika Julija,
strina Rebeka je bila Gabrijela, itd. Ali jedino Eduard i Andreas od početka
postoje u svim skicama za porodični ciklus. Eduard je zaista bilo ime Kišovog
oca, a Andreas (Andi) je anagram mađarskog nadimka samog pisca (Dani). Kao što
je poznato, rana Kišova pesma "Biografija" (1955) i pripovetka
"Juda" (1953) [29]
imaju zajednički književni lik – Eduarda Kona. Nije ništa čudno što se
Kišov otac u književnom svetu pojavio najpre pod svojim prvim, pravim
(jevrejskim) prezimenom koje je, prema dokumentima, nosio do 1902, odnosno do
svoje 13. godine. Andreas kao književni lik pojaviće se prvi put u
"Galiciji" (1958) [30],
ali kao student i već odrastao mladić (uostalom, kao i u TV-drami Noć i
magla i u priči "Ulica divljih kestenova"), koji u noćnoj šetnji
upoznaje Nemca i s njim razgovara o Galiciji, ali tu osim izvesne naivne
dobrote i radoznalosti za sudbinu pijanog i propalog čoveka kad sazna da je
ovaj jednom "voleo Jevrejku iz Odese", teško je u toj priči
prepoznati kasnijeg Andija.
U toj su
kasarni, januara četrdeset i druge, ubili Mitju Rozenberga. On nije bio bemovac
mada je stanovao dve kuće do moje. Fredi Fuks nije hteo da ga primi u bandu,
zato jer je Mitja bio obrezan. Mićika je plakao, a Fredi, Veliki Fredi, vođa
naše bande, rekao mu je, Ako budeš cmizdrio skuvaću sapun od tebe. Onda ga je,
dobro se sećam, pitao mali Molnar, zvani Njupa, Zašto Fredi svi mrze Jevreje, a
Fredi mu je rekao, Oni su raspeli Hrista. Onda je mali Molnar rekao, Fredi,
meni je žao Mićike Rozenberga. Slomio si mu naočare. Eno ga sedi na vratima
bunkera i plače. [...]
Kesten nam je služio kao
municija. Stoga smo bili najjača družina. Imali smo dve vrste kestenova: s
korom i bodljama i one bez kore. [...]
Onda krenu Ulicom divljih kestenova,
ulicom uspomena, kao što se prolazi alejom smrti. No život je bio jači u njemu,
jer je na svakom koraku očekivao da bi mogao da se sretne sa samim sobom. Kako
nosi u košulji gomilu divljih kestenova i stavlja ih u krilo Mićike Rozenberga
koji još uvek plače pored svojih slomljenih naočara, popljuvan, mrtav, zauvek
mrtav. [31]
Antisemitske replike u razgovorima dece javljaju se i
u romanu Psalam 44, koji je objavljen iste godine kad i prva verzija
"Ulice divljih kestenova" i "Dečak s pticom na ramenu". Još
i jača patetika u ovim fragmentima opet nije ostavljala mesta ni za kakvu
ironizaciju, a tematika Holokausta dovedena je već do krajnjih granica tragike
upravo zbog uzrasta njenih aktera. Sve te već štampane fragmente Kiš je sigurno
imao pred sobom kad je pripremao Rane jade za štampu.
U piščevoj ostavštini su sačuvani i novinski isečci
sa autorovim manjim ispravkama, uglavnom precrtavanjima [32].
Tako je i iz priče "Dečak s pticom na ramenu" – koja je potom u
celini i odbačena – ostala precrtana jedna rečenica koju izgovara Lacika:
"Ne treba nam više jevrejska proizvodnja." To je izjavio kad je
naučio od Andija "kako se prave avioni koji sleću na rame kao ptica".
Nisu se, dakle, dečaci smejali njegovom isplaženom jeziku, nego toj zluradoj
doskočici...
Ali da nisu samo antisemitske teme bile predmet
piščeve autocenzure, svedoči i jedan manji odlomak dijaloga između Dečaka i
Emike (potonje Julije) u prvoj verziji priče "Verenici":
Tako, reče on.
Da se ne može pročitati šta je pisalo. Tako je radio i Riđobradi. I nikad nisu
mogli da ga otkriju.
Ko je
Riđobradi? reče ona.
Riđobradi je
Riđobradi, reče on.
I nikad ga nisu
uhvatili? reče ona.
Jesu, reče on.
Ali tek kada ga je izdala Ana-Marija.
Ko je
Ana-Marija? reče ona.
Njegova verenica,
reče on. (Uopšte se nije zvala Ana Marija i nije mu bila verenica. Uostalom to
je bila žena-detektiv, a ime joj je bio zaboravio). [33]
O informatorima, preživelim rođacima i svedocima
"nestanka" njegovog oca, Kiš nije mnogo pričao ni kasnije. Osim onog
što se može iščitati iz trilogije, danas znamo svega nekoliko anegdota iz kasnijih izjava (o
hodočašću u Mađarsku ili o izvesnoj gospođi G. koja je u drami Noć i magla
prepoznala o kome se radi [34])
i nešto malo pisanih tragova iz lične arhive pisca (genealoško stablo među
porodičnim dokumentima, koje je nacrtao "izvesni Bandi" – kako
iščitava Viktorija Radič), pravi izvori ostaju tajna. Za mnoge tuđe sudbine –
kojima je dao omaž naročito u Peščaniku – Kiš je mogao pronaći
informacije u dokumentima koji se posle rata intenzivno prikupljaju i
objavljuju. Ostaje ipak jedan intiman i nedokučiv sloj u romanu Bašta, pepeo,
koji je prvobitno sadržavao i ovakav pasus:
Polako napuštamo tamne predele praistorije,
prafausta i mitova, mračne regione pretpostavki i hipotetičnih istina. Bliže se
ljubičaste pruge usmenog predanja i svetlost pisanih spomenika! Živele
istorije, živeli guslari, živele velike ogovaračice, ti živi udžbenici
prošlosti, živela ogovaranja, živela genijalna, stvaralačka ženska radoznalost
koja spasava čovečanstvo od gustog mraka zaborava, živele intrige, pokretači
istorije, živela neuhvatljiva tajna ljubavi! [35]
Priče objavljene u drugoj polovini 60-ih već se malo
razlikuju od onih koje će potom izaći u knjizi. Ali tih godina je napisana
i drama Noć i magla, snimljena u produkciji Televizije
Beograd i emitovana već početkom 1968. godine. Ona zvanično ne
ulazi u okvir Porodičnog cirkusa, ali se likovi – i prisutni na sceni i
oni samo pomenuti – poklapaju sa tematskim okvirom trilogije. U uvodu za prvo
izdanje svojih drama autor kaže: "ličnosti, koje
se tu pojavljuju pod imenom gospođe Rigo i Emila, transkripcija su stvarnih
osoba. Kada sam posle nekih dvadeset godina hodočastio u onaj kraj Mađarske gde
sam proveo deo detinjstva, nisam našao svoju učiteljicu; bila se odselila u
Peštu, gde sam je potražio. Postala je narodni poslanik i, kako se to kaže,
aktivistkinja. Njen muž je imao takođe značajnu, mada lokalnu funkciju. Bez
obzira na neka dobra dela koja su nam za vreme rata učinili, pouzdano pamtim da
su oboje bili simpatizeri njilaša, mađarskih fašista. Podsećanja na
takvu prošlost mojih junaka urednik TV-programa je, iz prevelike opreznosti,
izbacio, tako da se ovaj moj dramski prvenac sveo na neku vrstu lirske
varijacije na temu vremena i sećanja, a od pomenute aluzije ostao je samo
naslov – doslovan prevod zloglasnog nacističkog Nacht und Nebel, čije je
značenje uredniku izgleda izmaklo" [36].
Kao što i navodi autor u
napomeni, tekst drame je već sledeće godine ušao u trotomnu antologiju
TV-drame, ali je tekst najpre štampan u periodici [37],
možda i bez autorovog znanja. U odnosu na
tu kasnije preštampanu verziju u zbirci dramskih tekstova pod istim naslovom, drama
sadrži zaista vrlo neprijatne ratne reminiscencije, iz kojih se može naslutiti
da je gospodin Rigo bio i više nego prosto "simpatizer mađarskih
fašista":
Mladić: ... i sećam se kako ste tešili moju majku [...] Stajali
ste kraj moje majke i mene, a moj otac je ležao isprebijan kraj naših nogu,
polumrtav takoreći... Gospodin Emil je imao na sebi tamno odelo...
Emil: Vi očigledno izmišljate... Ja sam... molim vas
vašeg oca jedva poznavao, ja s njim u životu nisam progovorio ni jedne jedine
reči, niti znam...
Mladić: ...gospodin Emil je imao, velim, tamno odelo,
civilno i imao je nekakvu traku preko ruke...
Emil (iznervirano): A, tako, na to vi ciljate!...
Jeste, bio sam neko vreme, kada je to bilo, Marusja, negde uoči rata valjda,
bio sam neko vreme, i to vrlo kratko, u mešovitoj građanskoj straži...
Mladić: ... traku na rukavu i crnu kravatu...
Emil: Vaše su uspomene, to se mora reći, u svakom
slučaju daltonističke. Daltonističke! Vama je mala Julija Sabo plavuša sa
zelenim očima, a jedna recimo siva ili plava kravata za vas je crna kravata.
G-đa Rigo: Zbilja, Andreas, ja ne znam o čemu to govoriš. Emil
nikad u svom životu nije nosio crne kravate... Naprotiv, Emil je nosio samo
svetle kravate...
Mladić: I crvene, naravno...
Emil: Da, i crvene i još uvek ih nosim! Ja sam, mi smo,
ako vas to zanima, odani ovoj vlasti, jer mi smo, druže moj, ja i moja žena,
moja deca, mi smo se skotski napatili... Vi sad dolazite tu s nekim infantilnim
uspomenama, hoću da kažem baš to, s nekim infantilnim i daltonističkim
uspomenama iz detinjstva i mislite da je to vrhunac patnji i iskušenja. Ja sam
u ruskom zarobljeništvu, i pre toga na istočnom frontu...
G-đa Rigo: Vi opet politizirate, Emile... Pa vi ćete još i da
se posvađate oko te proklete politike... Bojim se, Andi, da nećete moći danas
da tu tako veliku temu kao što je politika raščistite do kraja... [38]
Ovo je jedna od završnih scena drame. Direktan sukob
se tu prekida. Sledeća Andijeva replika ostala je i u kanonskoj verziji:
"Oprostite, zbilja sam vas mnogo zadržao"... Alterego se i u
scenariju povlači. Osim naglašenog sukoba dva različita
"mehanizma uspomena" koji se potencira tokom čitave
drame, čime je konfrontiran svet dečačkih uspomena
i onih odraslih, stalno pooštravan novim
i novim detaljima po kojima se njihova sećanja razlikuju, kao da
ne govore o istom vremenu i prostoru, tu se mešaju i
detalji u replikama istih likova. Mada Mladić, odnosno Andreas Sam, kojeg se
učiteljica jedva i setila i povezala sa porodicom sa kojom je imala intenzivne
kontakte, od početka nastupa kao neko sa savršenijim sećanjem, on sâm u
lirskim evokacijama na detinjstvo čas navodi bukve, čas hrast [39].
Zato će Mladić već na početku takve konfrontacije pomirljivo priznati Emilu da
se "uspomene, naročito uspomene iz detinjstva" – teško mogu
proveriti... Ispostavlja se da varljivost sećanja iz
detinjstva – iz pozicije onog koji hoće da pamti – ima manju
težinu od odraslih – koji žele da zaborave. Andreas Sam je neko ko je
došao kod njih sa jakim istorijskim sećanjem i tu se lično sećanje
bračnog para Rigo ispostavlja kao namerno varljivo, ali zbog očiglednog
selektivnog samozaborava o sopstvenom učešću u toj istoj istoriji koju
Mladić želi da pamti. Kao simbol sile u kanonskoj verziji drame ostaje samo
"prsten pečatnjak" kojim je đacima "udarao bubotke".
Racionalno odricanje takve činjenice u Emilovim rečima koje još ne izražavaju
nikakvu emociju, uklapaju se u nadmeni odnos prema infantilnom junaku Ranih
jada. Ovaj cenzurisani fragment drame se dodatno uklapa
u dijaloški niz. Jer, kako bi Emil
postao tako naglo nervozan? Gledaoci bi mogli samo da
pretpostave da se u njemu odvijaju ista ili slična sećanja, da
savest doziva u pamćenje nešto što ostaje neizgovoreno i samim tim za publiku očiglednije. Možda
je direktna optužba zaista tu suvišna,
a problem varljivosti sećanja se prenosi na vanvremenski plan.
Prihvativši očigledno "prijateljsku" cenzuru
urednika TV-programa, Danilo Kiš je još jednom ponovio svoju pohvalu spaljivanju,
uprkos opasnosti da kao Kamijev "bedni Grand" ili njegov Jakov iz
drame "Drveni sanduk Tomasa Vulfa" – ostane pisac jedne rečenice [40]. Danilo Kiš je zaista
pisao "izabrana dela", kao što je jednom prilikom izjavio. Svaki
odbačeni fragment i gotovo svaka izostavljena i dopisana reč svedoče o
autorovim suštinskim i intenzivnim promišljanjima na temu Holokausta, sopstvene
sudbine i načina transponovanja raznorodnih motiva u jedan specifičan narativni
kod. Kakve god da su zamke u autocenzuri, toj "sestri laži", on je
umeo da čita sopstvene tekstove tuđim očima [41].
Summary
THE DEDUCED FRAGMENTS OF
"EARLY SORROWS"
(supplement
to the genesis of text)
Since the manuscripts of the prose texts from the
circle of Danilo Kiš's family trilogy have not been preserved – in concordance
with the author's poetic of "burning" and
"self-censorship", this paper presents an attempt to reconstruct the
genesis of the "Familly Circus", based upon the comparison of some of
the versions of the stories from the "Early Sorrows" collection,
given in different journals, as well as the fragments of the author's other
texts from that time.
[1] Sve ranije bibliografije Danila
Kiša navode 1969. kao godinu prvog izdanja ove zbirke, ponavljajući tako
informaciju koja stoji i u bibliografskoj napomeni za Rane jade iz 1983
(Globus, Zagreb / Prosveta, Beograd). Kako su se prve kritike pojavile tek
polovinom 1970. – ima razloga da se veruje da je izašlo samo ćilirično izdanje
1970. godine, kao što i navodi Katalog knjiga na jezicima jugoslovenskih
naroda 1868-1972 Narodne biblioteke Srbije (tom 5, str. 812) i potvrđuje
bibliografija izdavača (Nolit 1928-1978: bibliografija / priredio Dragoljub Popović. – Beograd: Nolit, 1978).
[2] Hronologija objavljivanja:
"Igra" – prvobitna verzija pod naslovom: Parabola (1961); "Ulica divljih kestenova" (1. avgust 1962); "Verenici" (24. oktobar 1962); "Konji" – prvobitna verzija pod
naslovom: Konj (oktobar 1962); "Zamak osvetljen suncem" (17. oktobar 1965); "Dok mu bištu kosu" (18. decembar
1966); "Livada, u jesen" (1968); "Čovek koji
je dolazio izdaleka" (24. mart 1968); "Iz baršunastog albuma" (11. februar 1968; 1-3. maj 1968); "Dečak i pas" –
prvobitno pod naslovom: Pas i dečak (1968/69); "Livada" (1969). Ostale
pripovetke prvi put su objavljene u knjizi. (Detaljnije u Bibliografiji Danila
Kiša).
[3] "Dečak s
pticom na ramenu" je zapravo mnogo šira verzija jedne epizode koja će
posle samo tri godine biti uključena u roman Bašta, pepeo. – Cf. Kiš, Danilo: Bašta, pepeo. – Djela Danila Kiša [knj. 4]. – Zagreb: Globus; Beograd: Prosveta, 1983. – str. 78-85.
[4] Cf. Kiš, Danilo: Varia. Priredila Mirjana Miočinović. – Sabrana dela Danila Kiša [knj. 12]. – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1995. – str. 471-479.
[5] Varia, str. 579.
[6] Cf. Kiš, Danilo: Skladište. Priredila Mirjana Miočinović. – Sabrana dela
Danila Kiša [knj. 13]. – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1995. – str. 309-310; Kiš, Danilo: Ostavština. Arhiva i komentari Mirjana
Miočinović. – Beograd: Narodna biblioteka Srbije; M. Miočinović, 2004. – [Arhiva / Dokumenta delatnosti /
Eseji i članci / Skladište / Beleške 1983].
[7] Cf. Skladište,
str. 376.
[8] Kiš, Danilo: Rani jadi. – Djela Danila
Kiša [knj. 3]. – Zagreb: Globus; Beograd: Prosveta, 1983. – str. 115.
[9] Cf. Ostavština. – Arhiva / Dokumenta delatnosti / Razno / Brujoni / str. 1. – "Najverovatnije pripada prvobitnom rukopisu romana Bašta,
pepeo. Možda uvodna stranica za planirani, drugi deo romana."
(komentar Mirjane Miočinović).
[10] "Taj deo
trilogije prvi je napisan, ali nije prvi objavljen." – [Intervju iz 1984, objavljen deset godina kasnije:] Lemon, Brendan: An Interview with Danilo Kiš. – The Review of Contemporary Fiction. XIV: 1 (Spring 1994)
107-114. – Cf. Kiš, Danilo: Normalna osoba ne piše knjige / [razgovor vodio Brendan Lemon]. Preveo Branislav Jakovljević. –
Telegraf. (17. avgust 1994) 43-45.
[11] Cf. Ostavština. – Arhiva / Lična dokumenta / Ugovori sa izdavačima / str. 21. – Sačuvani
ugovor sa izdavačkim preduzećem "Mlado pokolenje" očigledno nije
realizovan.
[12] Prema
napomeni iz prvih izdanja ove knjige, roman je pisan u Strazburu i Beogradu od
1962. do 1964. (Cf. Kiš, Danilo: Bašta, pepeo. – Beograd: Nolit, 1982. – str. 213). – Ova napomena je izostavljena u izdanju
izabranih dela iz 1983.
[13] Cf. Vitanović, Slobodan: Tematsko
jedinstvo u delima Danila Kiša i njegov roman Bašta, pepeo. // Bašta, pepeo, str. 240.
[14] Kiš, Danilo: Pohvala
spaljivanju. – Susreti. V: 11 (1957) 928-930. – Idem. Varia, str. 9-13.
[15] Kiš, Danilo: Rađa se nova generacija pisaca koje niko ne favorizuje, koji nemaju tabore ali – ni
kritičare / [razgovor vodio Žika Lazić]. – Politika. (15. avgust 1965) 20: ill. – Idem. Varia, str. 495-498.
[16] Cf. Kiš, Danilo: Pisanje kao terapija / [razgovor vodio
Milivoje Pavlović]. – NIN. 1156 (4. 3. 1973) 44. – Idem. // Kiš, Danilo: Homo poeticus. – Sabrana dela Danila Kiša [knj. 9]. – Beograd:
Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1995. – str. 230.
[17] Rađa se nova
generacija...
[18] Cf. Matvejević, Predrag: Danilova prisutnost
kao pouka: pisac koji je više brisao nego pisao. – Danas. (16-17. jun 2001).
[19] Kiš, Danilo: Parabola. – Letopis Matice srpske. CXXXVII: 387: 1
(1961). – str. 19-20.
[20] Poglavlja su
u "Paraboli" inače numerisana brojevima od 1 do 6, tako da se ovaj
odbačeni fragment našao pod brojem 2. Osim nekih manjih izmena, o čemu će još
biti reči, svi ostali delovi se poklapaju sa pet preostalih odeljaka
"Igre", koji su u konačnoj verziji odvojeni dvostrukom pauzom.
[21] Cf. Molnar, Aleksandar: Antisemitizam kao oblik rasizma. – Nova srpska politička misao. 1
(2002). – str. 15.
[22] Mnogo godina kasnije, u razgovoru
sa Gabijem Glajšmanom Kiš će i dalje imati samo pretpostavke o precima svoga
oca (ali sa majčine strane!): da su "dospeli u Mađarsku kao trgovci
guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su proterani". – Cf. Kiš, Danilo: Život, literatura. Priredila Mirjana Miočinović. – Sabrana dela Danila Kiša [knj. 14]. – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1995. – str. 23-24.
[23] Ironičan osvrt na "kraljevske
teme" takvih priča po uzoru na Šatobrijana može se pročitati u samom
romanu. – Cf. Bašta, pepeo, str. 102-103.
[24] Bašta, pepeo, str. 168.
[25] Rani jadi, str. 17.
[26] Cf. Bašta, pepeo, str. 75; 168-169.
– Veći deo potonjeg romana (str. 145-180) prvi put je objavljen u periodici
1964. – Cf. Kiš, Danilo: Gospodin Sam, moj
otac. – Književnost. 11-12 (1964) 437-454.
[27] Odbacivanje
naturalističkih segmenata primetno je i u priči "Konj(i)", koja je
objavljena iste godine, a koja se ne tiče lika oca. – Cf. Kiš, Danilo: Konj. – Vidici. X: 69 (oktobar 1962); Idem. – Vidici. 38:
4-5 /266-267 (1990) 9-11.
[28] Parabola, 22-23. – Cf. Kiš, Danilo: Psalam 44. – Beograd:
Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1995. – str. 83.
[29] Pripovetka "Juda", koja
zaista izgleda kao fragment veće celine, najpre je štampana – bez te
napomene – 1953. u crnogorskom časopisu "Omladinski pokret" (u broju od 1. novembra) i kasnije
čak dvaput preštampana sa napomenom "odlomak" – a da zapravo nikad
kasnije nije bila uključena u neku veću celinu.
[30] Kiš, Danilo: Galicija. – Kadima. II: 5 (februar
1958) 4-5.
[31] Kiš, Danilo: Ulica divljih kestenova. – Danas. II: 32 (1. avgust 1962) 9.
[32] Kako mi je potvrdila gđa M.
Miočinović, priređivač piščeve posthumne ostavštine, pa i ove knjige koja
obuhvata njegove mladalačke tekstove rasute po periodici (Varia), prilikom
preštampavanja svih takvih tekstova uzete su u obzir sve Kišove intervencije na
sačuvanim isečcima. ("Bestiarius" je ispravljeno u "Bestiarium" prema korekturi
Bibliografije za SANU.)
[33] Kiš, Danilo: Verenici. – Danas. II: 38 (24. oktobar 1962)
10-11.
[34] Cf. Život, literatura, str. 28-29.
[35] Kiš, Danilo: Gospodin Sam, moj otac. – Književnost. XIX: XXXIX: 11-12
(1964) 437-454.
[36] Kiš, Danilo: Predgovor.
// Noć i magla. – Djela Danila Kiša [knj. 6]. – Zagreb: Globus; Beograd: Prosveta, 1983. – str. 7.
[38] Noć i magla (1968), str. 52.
[39] Možda se tu krije nagoveštaj
neobrađene teme "urezujem ime u stablo" (iz korpusa "Šta je
izostalo iz Ranih jada"): "ja sam urezao svoje ime u jednu od
tih bukvi [...] kako bih ga jednom, kad se budem vratio, mogao pronaći..."
(Noć i magla, 42)
[40] Cf. Varia, str. 12.
[41] Cf. Kiš, Danilo:
"Cenzura/autocenzura" [1985], Život, literatura, str. 97-102.