Danilo Kiš: Grobnica za Borisa
Davidoviča. – [u:] Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke
povesti. – Djela Danila Kiša [knj. 7]. – Zagreb: Globus; Beograd: Prosveta,
1983. – str. 95-140.
GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA
Uspomeni Leonida Šejke
Istorija ga je sačuvala pod imenom Novski, što je, nema
sumnje, samo pseudonim (tačnije rečeno: jedan od njegovih pseudonima). No ono
što odmah izaziva sumnju jeste pitanje: da li ga je istorija zaista sačuvala?
U Granatovoj Enciklopediji i njenom aneksu među dvesta četrdeset i šest
autorizovanih biografija i autobiografija velikana i pratilaca revolucije
njegovog imena nema. Hopt u svom komentaru pomenute Enciklopedije zapaža da su
sve značajnije ličnosti revolucije tu zastupljene i jedino žali „začuđujuće i
neobjašnjivo odsustvo Podvojskog“. Međutim, ni on ne pravi ni najmanju aluziju
na Novskog, čija je uloga u revoluciji u svakom slučaju značajnija od uloge
onog prvog. Tako je, na začuđujući i neobjašnjiv način, taj čovek koji
je svojim političkim principima dao značenje jednog rigoroznog morala, taj
žestoki internacionalista, ostao zabeležen u hronikama revolucije kao ličnost
bez lica i bez glasa.
Ovim tekstom, ma koliko fragmentarnim i nepotpunim,
pokušaću da oživim uspomenu na čudesnu i protivurečnu ličnost Novskog. Izvesne
praznine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije razdoblje njegova
života, razdoblje same revolucije i godine koje joj neposredno slede, mogu se
objasniti istim onim razlozima koje navodi pomenuti komentator u vezi sa ostalim
biografijama: njegov se život posle 1917. meša sa javnim životom i postaje „deo
istorije“. S druge strane, kao što kaže Hopt, ne smemo smetnuti s uma da su te
biografije bile pisane krajem dvadesetih godina: odatle u njima značajne
praznine, diskrecija i hitnja. Predsmrtna hitnja, dodajmo.
Stari su Grci imali jedan poštovanja dostojan običaj:
onima koji su izgoreli, koje su progutali vulkanski krateri, koje je zatrpala
lava, onima koje su rastrgle divlje zveri ili proždrli morski psi, onima koje
su razneli lešinari u pustinji, gradili su u njihovoj otadžbini takozvane
kenotafe, prazne grobnice, jer telo je vatra, voda ili zemlja, a duša je alfa i
omega, njoj treba podići svetilište.
Nakon Božića 1885, Druga je carska konjička regimenta
zastala na zapadnoj obali Dnjepra da predahne i da proslavi Bogojavljenje. Knez
Vjazemski – u činu konjičkog pukovnika! – izronio je iz ledene vode Hristovo
znamenje u vidu srebrnog krsta; pre toga su vojnici razbili debelu koru leda
dinamitom u dužini od nekih dvadeset metara; voda je imala boju čelika. Mladi
je knez Vjazemski odbio da mu vežu konop oko struka. Prekrstio se i zagledao
svojim plavim očima u vedro zimsko nebo, zatim je skočio u vodu. Njegov izlazak
iz ledenih virova bio je proslavljen puščanom salvom, a zatim pucanjem
šampanjskih zapušača u oficirskoj improvizovanoj kantini, smeštenoj u zgradi
osnovne škole. Vojnici su takođe dobili svoje praznično sledovanje: po sedamsto
grama ruskog konjaka – lični dar kneza Vjazemskog Drugoj konjičkoj regimenti.
Pilo se do kasno popodne, a slavlje je počelo odmah posle bogosluženja koje je
održano u seoskoj crkvi. Jedino David Abramovič nije prisustvovao službi
Božjoj. Tvrde da je za to vreme čitao Talmud, ležeći u toplim jaslama u
konjušnici, što mi se, zbog obilja literarnih asocijacija, čini sumnjivim. Neko
je od vojnika primetio njegovo odsustvo i krenuše da ga potraže. Našli su ga u
pojati (po nekima u konjušnici) sa nedirnutom bocom konjaka kraj sebe. Naterali
su ga silom da popije piće koje mu je bilo podareno carskom milošću, zatim ga
svukoše do pojasa, da ne bi skrnavili uniformu, i počeše ga šibati knutom.
Najzad ga, onesvešćenog, vezaše za konja i odvukoše do Dnjepra. Na
mestu gde je bio razbijen led, već se bila uhvatila tanka kora. Gurnuše ga u
ledenu vodu, držeći ga vezanog oko struka konjskim uzdama da ne potone. Kad su
ga najzad izvukli iz vode, pomodrelog i polumrtvog, sasuše mu ostatak konjaka u
usta i, držeći mu srebrni krst iznad čela, zapevaše u horu: Plod čreva
tvojego. Predveče su ga, pod visokom temperaturom, preneli iz konjušnice
kod seoskog „učitelja“ imenom Solomon Melamud. Rane na leđima nesrećnog redova
mazala je ribljim uljem šesnaestogodišnja Melamudova kći: pre nego što će da
krene za svojom jedinicom, koja je već izjutra pohitala da uguši neku pobunu,
David Abramovič, još uvek u groznici, zakle joj se da će se vratiti. Obećanje
je održao. Iz ovog romantičnog susreta, u čiju autentičnost izgleda nema
razloga da se sumnja, rodiće se Boris Davidovič koji će ući u istoriju pod
nazivom Novski. B. D. Novski.
U policijskim arhivima Ohrane zapisane su tri godine
rođenja: 1891, 1893, 1896. To nije samo posledica lažnih dokumenata kojima su
se služili revolucionari; nekoliko novčića pisaru ili popu i stvar bi bila
sređena: dokaz više o korumpiranosti činovništva.
Sa četiri godine već je znao da čita i da piše; u
devetoj, otac ga je odveo sa sobom u kafanu Saratov, u blizini jevrejske
pijace, gde je za stolom u uglu, kraj porculanske pljuvaonice, obavljao svoj
advokatski zanat. Tu su navraćali isluženi carski vojnici, riđih plamenih brada
i dubokih ispijenih očiju, kao i konvertirani jevrejski trgovci iz okolnih
bakalnica, u dugim masnim kaftanima i sa ruskim imenima koja su bila u neskladu
sa njihovim semitskim hodom (tri hiljade godina robovanja i duga tradicija
pogroma stvorili su hod koji je odnegovan u getima). Mali je Boris Davidovič
ispisivao njihove žalbe, jer već bejaše pismeniji od svog oca. Majka mu je
uveče, vele, čitala Psalme, zapevajući. U desetoj godini jedan mu stari
nadglednik imanja priča o ustanku seljaka iz 1846: tegobnu priču u kojoj knut,
sablja i vešala imaju ulogu izvršioca pravde i nepravde. U trinaestoj, pod
uticajem Solovljevog Antihrista, beži od kuće, ali ga u policijskoj
pratnji vraćaju sa neke daleke stanice. Tu nastaje nagli i neobjašnjivi prekid:
nalazimo ga na pijaci gde prodaje prazne boce za dve kopejke, zatim gde nudi
krijumčareni duvan, šibice i limun. Poznato je da je njegov otac u to vreme pao
pod pogubni uticaj nihilista i doveo porodicu na ivicu propasti. (Neki tvrde da
je tome doprinela tuberkuloza, videći valjda u bolesti simptome nekog
podmuklog, organskog nihilizma.)
Sa četrnaest godina radi kao šegrt u mesarnici gde se
kolje košer; kroz godinu i po nalazimo ga gde pere suđe i čisti samovare
u onoj istoj kafani u kojoj je nekad prepisivao žalbe; u šesnaestoj, u arsenalu
municije u Pavlovgradu gde radi na klasiranju topovskih granata; u
sedamnaestoj, u Rigi, kao dokera, kako za vreme štrajkova čita Leonida
Andrejeva i Šeler-Mihajlova. Iste godine nalazimo ga u fabrici kutija i
ambalaže Teodor Kibel gde radi za dnevnicu od pet kopejki.
U njegovoj biografiji ne nedostaju podaci; ono što
zbunjuje jeste njihova hronologija (koju samo još više otežavaju lažna imena i
vrtoglavo smenjivanje mesta zbivanja). U februaru 1913. nalazimo ga u Bakuu kao
pomoćnika ložača na lokomotivi; u septembru iste godine među vođama štrajka u
fabrici zidnih tapeta u Ivano-Voznesensku; oktobra, među organizatorima uličnih
demonstracija u Petrogradu. Ne nedostaju ni pojedinosti: policija na konjima
kako rasteruje demonstrante sabljama i crnim kožnim bičevima, junkerskom
varijantom knuta. Boris Davidovič, tada poznat pod imenom Bezrabotni, uspeva da
pobegne kroz sporedni ulaz javne kuće u ulici Dolgorukovska; nekoliko meseci
noćiva sa beskućnicima u gradskom kupatilu koje se renovira, zatim uspeva da
uspostavi vezu sa nekom terorističkom grupom koja sprema atentate bombama; pod
imenom noćnog čuvara pomenutog kupatila (Novski) nalazimo ga s proleća 1914. sa
okovima na nogama na tegobnom putu ka centralnoj robijašnici u Vladimiru;
bolestan i pod visokom temperaturom, prelazi etape kroz neku vrstu izmaglice;
dospevši u Narim, gde mu skidaju okove sa izmršavelih i nažuljenih gležnjeva,
uspeva da pobegne u ribarskoj barci koju je našao, bez vesala, vezanu uz obalu;
prepustio je barku brzom toku reke, ali je ubrzo shvatio da se stihija prirode,
kao i ljudska stihija, ne pokorava snovima i proklinjanjima: našli su ga pet
vrsta nizvodno gde ga je izbacio vrtlog; proveo je nekoliko sati u ledenoj
vodi, svestan možda da doživljava reprizu porodične legende: na obali reke još
se držala tanka kora leda. U junu, pod imenom Jakov Mauzer, ponovo je osuđen na
šest godina zbog organizovanja tajnog terorističkog društva među robijašima;
tokom tri meseca u Tomskoj tamnici sluša krike i oproštajne reči onih koje vode
u smrt; u senci vešala čita tekstove Antonija Labriole o materijalističkoj
koncepciji istorije.
S proleća 1912, u Petrogradu, u otmenim salonima gde
počinje da se govori sa sve većom zabrinutošću o Raspućinu, pojavljuje se jedan
mlad inženjer po imenu Zemljanikov, u svetlom odelu sašivenom po najnovijoj
modi, sa tamnom orhidejom u reveru, sa mondenskim šeširom, sa štapom i
monoklom. Lepog držanja, širokih ramena, sa bradicom i tamnom gustom kosom, taj
se dendi razmeće svojim poznanstvima, govori o Raspućinu sa podsmehom, tvrdi da
je lični poznanik Leonida Andrejeva. Priča se dalje odvija po klasičnoj shemi:
u početku nepoverljive prema mladom hvalisavcu, dame počinju da ga saleću
svojim pozivima i otkrivaju njegov nesumnjiv šarm, pogotovu kada je Zemljanikov
uspeo da dokaže tačnost makar jedne od svojih priča: Marja Gregorovna Popko,
žena visokog carskog činovnika, ugledala ga je jednog dana u predgrađu kako,
sedeći u crnom lakiranom fijakeru, izdaje naređenja nagnut nad svojim
planovima; vest da je Zemljanikov glavni inženjer zadužen za postavljanje
električnih kablova i instalacija u Petrogradu (vest koja ima i svoju
istorijsku potvrdu) samo je doprinela njegovoj slavi i uvećala broj poziva.
Zemljanikov dolazi u crnom fijakeru na zakazane sastanke, pije šampanjac i
priča o bečkom visokom društvu sa neskrivenim simpatijama i sa nekom vrstom
nostalgije, zatim, tačno u deset, napušta društvo polupijanih dama i seda u
fijaker. Nikad se nisu mogle dokazati opravdane sumnje da Zemljanikov ima
nezakonitu ženu (po nekima i dete) iz visokog društva, sumnje koje je izgleda i
sâm pothranjivao svojim redovnim i naglim odlascima tačno u deset. Mnogi su
međutim to smatrali delom njegove ekstravagancije, pogotovu posle onog čuvenog
ispada kada je napustio salon Gerasimovih u času kada je Olga Mihajlovna pevala
neku svoju ariju; Zemljanikov je pogledao na svoj srebrni džepni sat i, na
opšte zaprepašćenje, napustio koncert, ne sačekavši kraj tačke.
Iznenadni i nagli nestanci Zemljanikova iz sveta i života
petrogradskih salona nisu čudili nikog: bilo je poznato da Zemljanikov u
svojstvu glavnog inženjera često putuje u inostranstvo; dužnost koja mu je
utoliko lakše padala što je tim povodom mogao obnoviti svoju garderobu nekim pomodnim
detaljem i doneti, uz prigodan poklon, i neku novu priču o mondenskom životu
izvan Rusije. Tako je njegov izostanak sa jedne čuvene salonske zabave, s
jeseni 1913, mogao izazvati samo žaljenje, tim pre što je Zemljanikov bio
potvrdio telegramom svoj dolazak. Ali ovoga puta njegovo je odsustvo potrajalo
malo poduže i već se moglo s pravom smatrati da je prisustvo Zemljanikova u
petrogradskim salonima bila samo kratka sezonska priča, jedna od onih koje
doživljavaju tužnu slavu naglog zaborava. (Njegovo je mesto zauzeo jedan lep,
mlad kadet koji je donosio sveže vesti sa dvora, iz neposredne blizine
Raspućina, i koji, za razliku od Zemljanikova, nije imao nikakvih obaveza i
ostajao je da zabavlja društvo do rane zore.) Zaprepašćenje je bilo utoliko veće
kada je ona ista Marja Gregorovna Popko, koja je izgleda volela poput kakve
kraljice da obilazi grad kočijama, otkrila u ulici Stolpinska među premrzlim i
izgladnelim robijašima, koji metu ulicu, jedno lice koje joj se učinilo
poznatim. Prišla mu je i spustila mu u ruku milostinju; nije bilo sumnje, to
bejaše Zemljanikov.
Tako se duh inženjera Zemljanikova ponovo vratio u salone
i na trenutak zapretio slavi Raspućina. Nije bilo teško utvrditi neke
činjenice: Zemljanikov je koristio svoja česta putovanja u inostranstvo u
sasvim nelojalne svrhe; pri njegovom poslednjem povratku iz Berlina, u crnim
kožnim koferima, ispod svilenih košulja i skupocenih odela, pogranična je
policija otkrila pedesetak brauninga nemačke proizvodnje. No ono što Marja
Gregorovna nije mogla znati i na šta je trebalo čekati nekih dvadeset godina
(to jest dok se otkriju arhivi Ohrane koje je ukrao ambasador Malakov) izaziva
mnogo veće zaprepašćenje: da je Zemljanikov bio organizator i jedan od učesnika
čuvene „eksproprijacije“ poštanskog furgona, kada je nekoliko miliona rubalja
dospelo u ruke revolucionara, da je, osim zaplenjenih brauninga, u tri navrata
prenosio u Rusiju eksploziv i oružje; da je kao urednik Istočne zore, štampane
na cigaret-papiru u tajnoj štampariji, lično donosio u svojim crnim koferima
matrice od kaučuka, vrlo nepodesne za rukovanje; da su spektakularni atentati u
poslednjih pet-šest godina bili njegovo delo: ti se atentati mogu razlikovati
od svih drugih: bombe proizvedene u tajnoj radionici Zemljanikova imale su takvu
razornu moć da su svoje dobro odabrane žrtve pretvarale u gomilu krvavog mesa i
polomljenih kostiju; da je zbog svog arogantnog držanja (bez sumnje glumljenog)
bio omrznut među radnicima koji su mu bili povereni; da je, po sopstvenom
priznanju, sanjao da stvori bombu veličine oraha i ogromne razorne moći (ideal
kojem se, kažu, bejaše opasno približio); da ga je policija, posle atentata na
guvernera fon Launica, smatrala mrtvim: tri su svedoka potvrdila da glava
izložena u posudi sa alkoholom pripada Zemljanikovu (trebalo je da se pojavi
demonski Azef pa da se utvrdi da glava u špiritusu, već pomalo smežurana, nije
identična sa „asirskom lobanjom“ Zemljanikova); da je bežao dva puta iz
zatvora, a jednom sa robije: prvi put je probio sa drugovima zid na zatvorskoj
ćeliji, a drugi put je nestao za vreme kupanja u odeći nadglednika koji je
ostao go; da je, posle poslednjeg hapšenja, dospeo u jevrejskim taljigama preko
granice poznatim Vilkomirskim krijumčarskim putem, preobučen u putujućeg
trgovca; da je živeo sa lažnim pasošem na ime M. V. Zemljanikov, a da mu pravo
ime bejaše Boris Davidovič Melamud iliti B. D. Novski.
Posle jedne vidne praznine u izvorima kojima se služimo
(i kojima nećemo opterećivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno i lažno
zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću pisaca, izjednačava
sa moći fantazije), nalazimo ga u ludnici u Malinovsku, među teškim i opasnim
ludacima, odakle, preobučen u gimnazijalca, beži biciklom u Batum. Nema sumnje,
ludilo je bilo simulirano, uprkos potpisu dvojice eminentnih lekara: toga je
svesna i policija koja vodi na spisku i ovu dvojicu lekara kao simpatizere
revolucionara. Njegov dalji put je manje-više poznat: jednog ranog
septembarskog jutra hiljadu devetsto trinaeste, u samo svitanje, Novski se
ukrcava u brod i skriven među tonama jaja dospeva, preko Konstantinopolja, u
Pariz; tu ga danju nalazimo u ruskoj biblioteci u Aveniji Goblen i u muzeju
Gime, gde studira filozofiju istorije i religije, a uveče u Rotondi, na
Monparnasu, sa čašom piva u ruci i „sa najlepšim šeširom kakav se mogao naći u
to vreme u Parizu“. (Ova aluzija Brusa Lokarta na šešir što ga je u to vreme
nosio Novski nije međutim lišena političkog konteksta: poznato je da je Novski
bio funkcioner moćnog sindikata jevrejskih šeširdžija u Francuskoj.) Posle
objave rata nestaje sa Monparnasa i policija ga nalazi u vinogradima u blizini
Monpeljea u sezoni berbe, sa korpom zrelih grozdova u naručju: staviti mu
lisice ovoga puta nije bilo teško. Da li je Novski pobegao u Berlin ili je bio
proteran, nije nam poznato. Zna se međutim da u to vreme sarađuje u
socijaldemokratskom Neue Zeitungu i u Leipziger Volkszeitungu pod
pseudonimima B. N. Dolski, Parabellum, Viktor Tverdohljebov, Proletarski, N. L.
Davidovič, i da piše, između ostalog, svoj čuveni prikaz dela Maksa Sipela: Istorija
proizvodnje šećera. „Bio je“, beleži austrijski socijalist Oskar Blum,
„neka čudna mešavina amoralnosti, cinizma i spontanog entuzijazma za ideje,
knjige, muziku i ljudska bića. Ličio je, rekao bih, na nešto između profesora i
bandita. Ali njegov intelektualni brio bio je izvan svake sumnje. Taj virtuoz
boljševičkog žurnalizma znao je da vodi razgovore koji su bili isto toliko puni
eksploziva koliko i njegovi uvodnici.“ (Ova nas reč navodi na smelu pomisao da
je O. Blum mogao biti upoznat sa tajanstvenim životom Novskog. Ukoliko nije reč
o slučajnoj metafori.) U Berlinu, u vreme objave rata, dok su radnici pozvani
pod zastavu izgledali kao aveti, a kabarei u gustom dimu cigara odjekivali
ženskom vriskom i dok je topovsko meso pokušavalo da uguši u pivu i šnapsu
svoje sumnje i svoja očajanja, Novski je bio jedini koji u toj evropskoj
ludnici nije izgubio glavu i koji je imao jasnu perspektivu, dodaje Blum.
Jednog svetlog jesenjeg dana dok ruča u salonu čuvenog
alpskog sanatorijuma Davos, gde leči svoje bolesne živce i načeta pluća, i gde
ga je posetio jedan od članova Internacionale, imenom Levin, prilazi im doktor
Grinvald, Švajcarac, učenik i prijatelj Junga, autoritet u svojoj oblasti.
Razgovor se vodi, po svedočenju pomenutog Levina, o vremenu (sunčani oktobar),
o muzici (povodom nedavnog koncerta neke bolesnice), o smrti (bolesnica je
sinoć ispustila svoju muzikalnu dušu). Između mesa i kompota od dunja koje im
donosi livrejisani kelner u belim rukavicama, doktor Grinvald, izgubivši nit
razgovora, kaže svojim nazalnim glasom, tek da bi prekinuo mučno ćutanje koje
je na trenutak zavladalo: „U Petersburgu je neka revolucija.“ (Pauza.) Kašika u
ruci Levina je zastala; Novski se trže, zatim krenu rukom prema svojoj cigari.
Doktor Grinvald oseća izvesnu nelagodnost. Trudeći se da dâ svom glasu izraz
najveće ravnodušnosti, Novski pokušava da smiri drhtanje: „Molim? A gde ste to
čuli?“ Doktor Grinvald, kao da se izvinjava, kaže da je tu vest video jutros u
gradu, izloženu u vitrinama telegrafskih agencija. Ne sačekavši kafu, samrtno
bledi, Novski i Levin napuštaju hitro salon i odlaze taksijem u grad. „Čuo sam
kao u bunilu“, beleži Levin, „žamor koji je dopirao iz salona i ciliktanje
srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz izmaglicu jedan svet koji
je ostao za nama i koji je nepovratno tonuo u prošlost kao u mutnu vodu.“
Neka svedočenja upućuju nas na zaključak da je Novski, ponesen
valom nacionalnog oduševljenja i ogorčenja, vest o primirju primio, uprkos
svemu, kao udarac. Levin govori o nervnoj krizi, a Majsnerova prelazi preko
tog razdoblja sa saučesničkom hitnjom. Izgleda međutim da je Novski ipak bez
većeg otpora ispustio iz ruke svoju brzometnu mauzerku, a u znak pokajanja
spalio, kažu, nacrte svojih ofanzivnih bombi i plamenobacača sa dometom od
nekih sedamdeset metara i prešao u redove internacionalista. Neumornog i svud
prisutnog, uskoro ga nalazimo među pobornicima Brestlitovskog mira gde deli
propagandne letke antiratne sadržine i gde vatreno agituje među vojnicima,
stojeći na sanducima topovskih granata, uspravan kao spomenik. U ovom brzom i
takoreći bezbolnom preobraćenju Novskog najveću je ulogu odigrala izgleda jedna
žena. U hronikama revolucije zabeleženo je njeno ime: Zinaida Mihajlovna
Majsner. Izvesni Lav Mikulin, koji je imao nesreću da se zagleda u nju, ocrtava
njen portret rečima kao urezanim u mramor: „Priroda joj je dala sve:
inteligenciju, talenat, lepotu.“
U februaru 1918. vidimo ga u žitorodnim predelima Tule,
Tambova i Orela, na obalama Volge, u Harkovu, odakle pod njegovim nadzorom
kreću konvoji blokiranog žita ka Moskvi. U crnoj kožnoj odeći komesara, sa
sjajnim čizmama i sa kožnom šapkom bez oznake čina, ispraća konvoje držeći ruku
na mauzeru sve dok poslednja lađa ne nestane u maglenoj daljini. Maja sledeće
godine oblači kamuflažnu uniformu i postaje slobodan strelac u pozadini
Denjikina. Strahovite eksplozije na jugozapadnom sektoru fronta, eksplozije
koje se događaju tajanstveno i iznenadno, ostavljajući za sobom klanicu, nosile
su pečat Novskog, kao što rukopis nosi pečat majstora. Krajem septembra, na
torpiljerki Spartak na kojoj se vije crvena zastava, Novski kreće u
Ravelu na izviđanje; iznenadno, brod naleće na jaku englesku eskadru od sedam
lakih brodova naoružanih topovima od 25 mm; torpiljerka zaokreće i jednim
vratolomnim manevrom, pod okriljem noći koja se spušta, uspeva da se domogne
Kronštata. Ako je verovati svedočenju kapetana Olimskog, za ovo srećno spasenje
posada torpiljerke treba da zahvali pre lukavstvu jedne žene, Zinaide
Mihajlovne Majsner, nego prisustvu Novskog: ona je bila ta koja je vodila
signalnim zastavicama pregovore sa engleskim kapetanskim brodom.
Jedno pismo iz tih godina, pisano rukom Novskog, ostaje
kao jedino autentično svedočanstvo te ljubavi, gde se revolucionarna strast i
zanos čulâ isprepliću vezama tajanstvenim i dubokim:
„... Tek što sam seo na univerzitetsku klupu, dospeo sam
u zatvor. Hapšen sam ravno trinaest puta. Od dvanaest godina koje su usledile
mom prvom hapšenju, više od polovine proveo sam na robijama. Sem toga, tri puta
sam išao teškim putem izgnanstva, putem koji mi je uzeo tri godine života.
Tokom mojih kratkih časova ’slobode’, gledao sam kao u kinematografu kako
promiču tužna ruska sela, gradovi, ljudi i događaji, a ja sam uvek jurio, na
konju, na brodu, na taljigama. Ne postoji postelja u kojoj sam spavao više od
mesec dana. Upoznao sam užas ruske stvarnosti u dugim i mučnim zimskim večerima
kad blede svetiljke Vasiljevskog Ostrova jedva žmirkaju, a rusko se selo
pojavljuje na mesečini u nekoj lažnoj i varljivoj lepoti. Jedina moja strast
bejaše taj mučni, zanosni i misteriozni zanat revolucionara ... Oprostite,
Zina, i nosite me u svom srcu; to će biti bolno kao nositi kamen u bubregu.“
Svadbena ceremonija održana je dvadeset i sedmog decembra
hiljadu devetsto devetnaeste na torpiljerki Spartak, ukotvljenoj u
Kronštatskoj luci. Svedočanstva su malobrojna i protivurečna. Po jednima,
Zinaida Mihajlovna je samrtno bleda, „bledilom koje venčava smrt i lepotu“
(Mikulin), i pre je nalik na anarhistkinju pred streljanje nego na muzu
revolucije koja je za dlaku izbegla smrti. Mikulin govori o belom svadbenom
vencu u Zinaidinoj kosi, tom jedinom znamenju starih vremena i običaja, a
Olimski, u svojim uspomenama, o beloj gazi koja je poput svadbenog venca
obavijala ranjenu glavu Majsnerove. Isti Olimski, koji se u svojim sećanjima
pokazao objektivnijim od raspevanog Mikulina (ovaj prelazi takoreći ćutke preko
ličnosti Novskog) o liku političkog komesara u tom intimnom času daje i sâm
sasvim shematičnu sliku: „Lep, stroga pogleda, obučen monaški i u toj svečanoj
prilici, ličio je pre na mladog nemačkog studenta koji je izašao kao pobednik
iz nekog dvoboja, nego na političkog komesara koji se upravo vratio iz vatrenog
okršaja.“ U ostalim detaljima svi se manje-više slažu. Brod je (dakle) bio na
brzinu iskićen signalnim zastavicama i osvetljen sijalicama, crvenim, zelenim,
plavim, crvenim. Posada, koja slavi istovremeno svadbu i pobedu nad smrću,
pojavljuje se na palubi sveže izbrijana i rumena, pod punim naoružanjem, kao za
smotru. Ali kablogrami, koji su izveštavali generalštab o toku operacije i o
srećnom spasenju, privukli su pažnju oficira Crvene flote koji su pristizali u
plavim šinjelima ispod kojih su obukli belu letnju uniformu. Torpiljerka ih
pozdravlja pištaljkama i klicanjem posade. Zadihani radio-telegrafista donosi
na komandni most, gde su se sklonili mladenci, nešifrovane depeše sa čestitkama
upućenim iz svih sovjetskih luka od Astrahana do Enzelija: „Živeli mladenci.
Živela Crvena flota. Hura za hrabru posadu Spartaka!“ Revolucionarni
savet Kronštata šalje u blindiranim kolima devet sanduka francuskog šampanjca
koji je dan ranije, vele, zaplenjen od anarhista. Bleh-muzika kronštatskog
mornaričkog garnizona penje se uz pokretni most na palubu, svirajući koračnice.
Zbog temperature od nekih trideset Celzijusa ispod nule, instrumenti imaju
čudan, napukao zvuk, kao da su od leda. Naokolo se motaju motorne lađe i
patrolni čamci, pozdravljajući posadu signalima. Sa isukanim revolverima,
stroge trojke čekista tri puta se penju na palubu, zahtevajući da se, iz
razloga bezbednosti, prekine slavlje; tri puta vraćaju revolvere u futrole na
pomen imena Novskog i pridružuju se oficirskom horu koji kliče Gorko! Gorko!
Prazne flaše šampanjca lete preko palube kao ispaljena topovska đulad kalibra
25 mm. U prvo svitanje, kada se sunce u jutarnjoj zimskoj magli nazire kao
vatra dalekog požara, jedan pijani čekista pozdravlja rađanje novog dana salvom
iz protivavionskog mitraljeza. Mornari leže svuda po palubi, kao mrtvi, na
gomilama razbijenog stakla, praznih flaša, konfeta i zamrzlih barica francuskog
šampanjca, ružičastog kao krv. (Čitalac, verujemo, prepoznaje trapavu
liriku Lava Mikulina, učenika imažinista.)
Poznato je da je ovaj brak raskinut posle osamnaest
meseci i da je Zinaida Mihajlovna, prilikom jednog ilegalnog izleta u Evropu,
postala saputnicom sovjetskog diplomate A. D. Karamazova. Što se tiče kratkog
braka sa Novskim, neka svedočenja govore o mučnim scenama ljubomore i o
strasnim pomirenjima. To da je Novski u nastupu ljubomore bičevao Zinaidu
Mihajlovnu može međutim isto tako da bude i plod jedne druge ljubomorne
uobrazilje – Mikulina. U autobiografskoj knjizi Talas za talasom
Majsnerova prelazi preko svojih intimnih sećanja kao da ih ispisuje po vodi:
bič se tu pojavljuje samo u svom istorijskom i metaforičkom kontekstu kao knut
koji nemilosrdno šiba lice ruskog naroda.
(Zinaida Mihajlovna Majsner umrla je od malarične
groznice avgusta 1926. u Persiji. Imala je nepunih trideset godina.)
Nemogućno je, rekosmo, uspostaviti tačnu hronologiju
života Novskog u godinama građanskog rata i u godinama koje mu neposredno
slede. Zna se da se tokom 1920. borio protiv nepokornih i despotskih emira u
Turkestanu i da ih je pokorio surovošću i lukavstvom, njihovim sopstvenim
oružjem; da je tokom sparnog leta 1921, zabeleženog u analima po invaziji
malaričnih komaraca i muva-zlatica koje sleću na krv u rojevima, bio zadužen za
likvidaciju banditizma u predelu Tambova i da je tom prilikom bio ranjen
sabljom ili nožem, što je dalo njegovom licu surov pečat herojstva. Na kongresu
Istočnih naroda nalazimo ga za predsedničkim stolom, odsutna, sa večitom
cigaretom između požutelih zuba. Njegov je govor pozdravljen aplauzom, ali
jedan izveštač sa kongresa zapaža odsustvo žara i ugašen pogled onog kojeg su
nekad zvali boljševičkim Hamletom. Znamo takođe da je jedno vreme vršio dužnost
komesara Političke uprave Kavkasko-kaspijskog revolucionarnog komiteta
mornarice, da je bio član Štaba artiljerijske sekcije Crvene armije, zatim
diplomata u Avganistanu i Estoniji. Krajem 1924. pojavljuje se u Londonu u
delegaciji koja vodi pregovore sa večito nepoverljivim Englezima; tom prilikom
stupa, na sopstvenu inicijativu, u vezu sa predstavnicima tredjuniona koji ga
pozivaju na sledeći kongres koji treba da se održi u Halu.
U Kazahstanu, u Centrali za komunikacije i veze,
poslednjoj službi za koju znamo da je vršio, kažu da se dosađivao i da je u
svojoj kancelariji počeo ponovo da crta planove i da pravi proračune: bomba
veličine oraha i strahovite razorne moći izgleda da ga je opsedala do kraja
života.
B. D. Novski, predstavnik Narodnog komesarijata za veze i
komunikacije, uhapšen je u Kazahstanu 23. decembra hiljadu devetsto tridesete u
dva sata posle ponoći. Njegovo hapšenje bilo je mnogo manje dramatično nego što
se to kasnije pročulo na Zapadu. Nije bilo dakle, po pouzdanom svedočenju
njegove sestre, nikakvog oružanog otpora i gušanja na stepeništu. Novski je bio
zamoljen telefonom da hitno dođe u centralu. Glas je bio bez sumnje glas
dežurnog inženjera Butenka. Prilikom pretresa, koji je potrajao do osam
izjutra, odnesena su sva njegova dokumenta, fotografije, rukopisi, nacrti i planovi,
kao i najveći deo njegovih knjiga. To je bio prvi korak ka likvidaciji Novskog.
Na osnovu sasvim skorašnjih podataka, koji potiču od A. L. Rubine, sestre
Novskog, stvari su se kasnije odvijale ovako:
Novski je bio suočen sa izvesnim Rajnholdom, I. S.
Rajnhold, koji je priznao da je špijunirao na račun Engleza i da je po njihovom
nalogu vršio sabotaže u privredi. Novski je ostao pri svojoj tvrdnji da ne
poznaje i da nikad ranije nije video tog nesrećnog čoveka sa napuklim glasom i
ugašena pogleda. Posle petnaest dana, vreme koje je ostavljeno Novskom da
razmisli, bio je ponovo pozvan pred istražitelja i bio ponuđen sendvičima i
cigaretom. Novski je odbio ponudu i zatražio je olovku i hartiju da bi se
obratio nekim ljudima sa najvišeg mesta. Sutradan u zoru bio je izveden iz
ćelije i upućen u Suzdalj. Kada su tog ledenog januarskog jutra kola sa Novskim
pristigla na stanicu, kej je bio pust. Na sporednom koloseku nalazio se jedan
jedini stočni vagon u koji odvedoše Novskog. Istražitelj Fedjukin, visok, rošav
i nepokolebljiv, proveo je tada u vagonu nekih pet sati nasamo sa Novskim
(vrata su bila spolja zabravljena) pokušavajući da ga uveri u moralnu dužnost
jednog lažnog priznanja. Ovi su se pregovori završili potpunim neuspehom. Onda
slede duge noći bez dana provedene u samici suzdaljskog zatvora, u vlažnoj
kamenoj ćeliji poznatoj pod imenom psetarnik, čija je glavna arhitektonska
vrednost u tome što je u njoj čovek kao živ zazidan, pa svoje zemaljsko biće
doživljava, u poređenju sa večnošću kamena i trajanja, kao česticu prašine u
okeanu bezvremenosti. Novski je već bio čovek narušena zdravlja; duge godine
robovanja i revolucionarni zanos koji se hrani krvlju i žlezdama, oslabili su
mu pluća, bubrege, zglobove. Telo mu je sad bilo prekriveno čirevima koji su
pod udarcima gumenih pendreka prskali i istiskali korisnu krv zajedno sa
nekorisnim gnojem. No čini se da je Novski u dodiru sa kamenom svoje žive
grobnice izvukao neke metafizičke zaključke koji se bez sumnje nisu mnogo
razlikovali od onih koji sugerišu misao da je čovek samo čestica prašine u
okeanu bezvremenosti; ali mu je izgleda to saznanje došapnulo i neke zaključke
koje arhitekti psetarnika nisu mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek koji je
našao u svom srcu tu jeretičku i opasnu misao koja govori o uzaludnosti
sopstvenog trajanja, stoji međutim ponovo pred jednom (poslednjom) dilemom:
prihvatiti privremenost trajanja u ime tog dragocenog i skupo stečenog saznanja
(koje isključuje svaku moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda) ili se, u ime
tog istog saznanja, predati zagrljaju ništavila.
Slomiti Novskog bilo je za Fedjukina pitanje časti,
iskušenje najvećeg stepena. Jer ako je u svojoj dugoj karijeri istražitelja sve
dosad uspevao da lomljenjem kičme slomi i volju najtvrdoglavijih (pa su mu
stoga uvek davali i najtvrđi materijal), Novski je sad stajao pred njim kao
neka vrsta naučne zagonetke, nepoznat organizam koji se ponaša sasvim
nepredvidljivo i netipično u odnosu na celokupnu praksu. (Nema sumnje, u ovoj
poštovanja dostojnoj spekulaciji Fedjukina nije bilo, s obzirom na njegovo više
nego skromno obrazovanje, ničeg knjiškog, i stoga mu je svaka veza sa
teleološkim rasuđivanjem izmicala; on mora da se osećao samo kao začetnik jedne
doktrine koju je formulisao sasvim prosto i svakom čoveku razumljivo: „I kamen
će progovoriti ako mu se polome zubi.“)*
U noći između 28. i 29. januara izvedoše iz ćelije čoveka
koji je još uvek nosio ime Novski, mada to bejaše sada samo prazna ljuštura
bića, gomila gnjilog i namučenog mesa. U ugaslom pogledu Novskog mogla je da se
pročita, kao jedino znamenje duše i života, ta odluka da se istraje, da
poslednju stranicu svoje biografije ispiše svojom voljom i pri punoj svesti,
kao što se piše testament. On je tu svoju misao formulisao ovako: „Došao sam u
zrele godine, zašto bih kvario svoju biografiju.“ Mora dakle da je shvatio da
ovo makar poslednje iskušenje nije samo završna stranica autobiografije koju je
pisao tokom nekih četrdeset godina svesnog života svojom krvlju i svojim
mozgom, nego da je ovo zapravo suma njegovog življenja, zaključak na kojem sve
počiva, a da je sve ostalo (a da je sve ostalo bilo) samo sporedan traktat,
računska radnja čija je vrednost beznačajna u odnosu na krajnju formulu koja
daje smisao tim sporednim operacijama.
Dva stražara odvedoše Novskog, podupirući ga sa obe
strane, niz neko polumračno stepenište što je vodilo vrtoglavo u dubinu, u
trostruki podrum zatvorske zgrade. Prostorija u koju ga uvedoše bila je
osvetljena jednom golom sijalicom koja je visila sa tavanice. Stražari ga
pustiše i Novski se zatetura. Čuo je kada se za njim zatvoriše gvozdena vrata,
ali u početku još ništa nije razabirao do samo tu svetlost koja mu se bolno
zasekla u svest. Vrata se onda ponovo otvaraju i oni isti stražari, ovoga puta
predvođeni Fedjukinom, uvode nekog mladića i osovljuju ga na metar ispred
Novskog. Novski pomisli da je ponovo u pitanju neko lažno suočenje, jedno od
mnogih, i tvrdoglavo stisnu bezube vilice i s bolnim naporom raširi otekle
kapke da osmotri mladića. Očekivao je da će ponovo ugledati pred sobom nekog
mrtvaca ugaslih očiju (kao što je to bio Rajnhold), ali sa nekom jezom bliskom
slutnji ugleda pred sobom neke mlade i žive oči ispunjene strahom ljudskim, sasvim
ljudskim. Mladić je bio go do pojasa i Novski sa čuđenjem i sa strahom pred
nepoznatim shvati da je mišićavo telo mladića bez i jedne jedine modrice, bez i
jedne jedine rane, sa zdravom tamnom kožom koju još ne bejaše načela memla. Ali
to što ga je najviše začudilo i uplašilo, to bejaše taj pogled čije značenje
nije mogao da prozre, ta nepoznata igra u koju je bio uvučen, sad kada je već
bio pomislio da je sve svršeno na najbolji mogućni način. Da li je mogao
i da nasluti šta mu sprema genijalna i paklena intuicija Fedjukina? Fedjukin je
stajao iza njegovih leđa, nevidljiv ali prisutan, nem, suzdržana daha,
ostavljajući mu da se sam doseti, da se užasne od te pomisli, pa kada mu sumnja
koju rađa užas bude došapnula da je to nemogućno, da mu u tom času sruči istinu
u lice, istinu težu od spasonosnog metka koji bi mu mogao opaliti u potiljak.
Kada je sumnja koju rađa užas došapnula Novskom to je
nemogućno, u istom času začu glas Fedjukina: „Ako Novski ne prizna, ubićemo
te!“ Mladiću se lice izobliči od straha i pade na kolena pred Novskim. Ovaj
zatvori oči, ali nije mogao, zbog lisica, da začepi i uši i da ne čuje
mladićeva preklinjanja koja su odjednom, kao nekim čudom, počela da ruše tvrdu
stenu njegove odluke, da razaraju njegovu volju. Mladić ga je preklinjao
drhtavim, slomljenim glasom da prizna u ime njegova života. Novski je
jasno čuo kada su stražari repetirali pištolje. Iza čvrsto stisnutih kapaka u
njemu se istovremeno sa saznanjem bola i slutnje poraza javi mržnja, jer je
imao dosta vremena da razmisli i da shvati da ga je Fedjukin prozreo i da je
rešio da ga razori tamo gde se oseća najmoćnijim: u njegovoj sebičnosti; jer
ako je on (Novski) došao na spasonosnu i opasnu misao koja govori o uzaludnosti
sopstvenog trajanja i stradanja, to je još uvek moralni izbor; Fedjukinov
intuitivni genij naslutio je i to da takav stav govori o jednom izboru koji
dakle ne isključuje moralnost, naprotiv. Revolveri su bez sumnje imali
prigušivače, jer Novski jedva da je čuo pucnje. Kada je otvorio oči, mladić je
ležao pred njim u krvi, prosute lobanje.
Fedjukin ne troši uzaludne reči, on zna da ga je Novski
razumeo; daje znak stražarima da ga izvedu i oni ga uzimaju pod ruku. Ostavlja
mu dvadeset i četiri časa da razmisli u svojoj dobro čuvanoj ćeliji gde će moći
ponovo, „pod mrtvačkim pokrovom od kamena“*, da
utvrdi svoj moralni stav koji mu šapuće demonski na uvo da je njegova
biografija konačna i zaokrugljena, bez pukotina, savršena kao kakva skulptura.
Sutradan, u noći između 29. i 30. januara, ponavlja se scena: stražari odvode
Novskog vrtoglavim kružnim stepeništem u duboke podrume zatvora. Novski sa
užasom naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo jednog paklenog
plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom jednog čoveka; savršenstvo
njegove biografije biće razoreno, delo njegova života (njegov život)
biće ovim poslednjim stranicama unakaženo.
Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i
prošle noći, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje,
isti Novski: elementi sasvim dovoljni da se jednom ponovljenom postupku dâ
značenje identičnosti i neminovnosti, kao što je neminovan sled danâ i noći;
različit je samo unekoliko taj mladić što go do pasa drhti pred Novskim
(različit tek koliko se razlikuju dva uzastopna dana provedena u istoj ćeliji).
Fedjukin po svoj prilici naslućuje u tišini koja je na trenutak zavladala u
podrumskoj ćeliji koliko je današnje iskušenje teže za Novskog od onog od juče;
danas, dok stoji oči u oči sa nepoznatim mladićem, ne ostaje njegovoj
moralnosti ni trunke nade i pribežište u nekoj pomisli koja bi mogla da mu
pritekne u pomoć, pomisli koja bi mogla da mu došapne, uprkos izvesnim spoljnim
i jasnim znacima, da je to nemogućno: sinoćna mu je demonstracija, brza
i efikasna, pokazala da takva misao ne vredi, da je takva pomisao pogibeljna.
(A ta će misao postati sutra i prekosutra, i kroz tri ili deset dana, još
besmislenija, još nemogućnija.)
Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji
je stajao pred njim. Imao je belu kožu prošaranu pegama, nezdrav ten, gustu
tamnu kosu i pomalo razroke oči; po svoj prilici je nosio naočari, i Novskom se
učini da naslućuje u korenu njegova nosa tragove okvira tek skinutih naočara.
Pomisao da taj mladić zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina
učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci, no nije mogao da ne
pomisli u magnovenju kako ta sličnost (ako je stvarna i namerna) nosi izvesnu
opasnost po Fedjukinovu istragu i može na neki način da se pripiše kao greška i
napuklina u Fedjukinovoj režiji. Ali i Fedjukin sa svoje strane mora da je
naslutio, ako je ta sličnost bila namerna i plod brižljive selekcije, da će
pomisao na sličnost, na identičnost, neminovno navesti Novskog da uoči i bitnu
razliku; ova sličnost treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude
slične sebi, ljude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduće
biografije, dosledne, zaokrugljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na
samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom takoreći u začetku; on će
svojim tvrdoglavim odbijanjem da sarađuje sa istragom stajati (već stoji!) na
početku jednog dugog niza zločina počinjenih u njegovo ime.
Novski oseća iza svojih leđa Fedjukina kako zaustavljena
daha vreba njegove misli, njegovu odluku, kao što oseća i nevidljivo prisustvo
stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, spremni da izvrše
zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje,
kao da saopštava rezultate jedne sasvim logične operacije: „Umrećeš,
Isaijeviču, ako Novski ne prizna.“
Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli
bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri
kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom
od kojeg Novski zadrhta:
„Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!“
Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva
čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori
čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina:
stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, s cevima okrenutim prema
lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo.
Fedjukin napusti podrum bez i jedne reči, a stražari
odvedoše Novskog i gurnuše ga na kameni pod. Novski provodi košmarne sate u
svojoj ćeliji okružen pacovima.
Sutradan uveče, posle smene treće straže, zatraži da ga
izvedu pred istražitelja.
Iste ga noći prebacuju iz kamene ćelije u zatvorsku
bolnicu gde provodi kao u bunilu desetak dana pod budnim pogledom stražara i
bolničkog osoblja, koje je dobilo zadatak da od ovih sažaljenja dostojnih
ostataka stvori čoveka dostojna tog imena. Fedjukin bez sumnje zna, na osnovu
iskustva, da čak i ljudi pravljeni od manje tvrdog materijala nego što je
Novski zadobijaju neku neslućenu snagu u trenutku kada su prekoračene sve
granice i kada se postavlja još samo časno pitanje smrti: u času umiranja
pokušavaju da iz smrti izvuku najveću mogućnu dobit nekom tvrdoglavom odlukom
koja se najčešće, valjda zbog organske iscrpljenosti, svodi na herojsko
ćutanje; kao što mu je praksa otkrila i činjenicu da ponovno funkcionisanje
organizma, normalan krvotok i odsustvo bolova, stvaraju kod rekonvalescenata i
bivših kandidata smrti neki organski konformizam koji ima za posledicu, ma
koliko to izgledalo paradoksalno, slabljenje volje i sve manju potrebu za
herojskim razmetanjem.
Optužba da je Novski pripadao špijunskoj mreži koja je
radila za račun Engleza bila je u međuvremenu odbačena, pogotovu posle neuspelog
suočenja sa Rajnholdom. (Tome su izgleda doprineli dobrim delom i engleski
tredjunioni, koji su podigli u evropskoj štampi isuviše veliku buku oko
hapšenja Novskog i opovrgli kao sasvim neosnovane i besmislene neke optužbe
koje su se u to vreme bile javile u zvaničnoj štampi: berlinski randevu sa
izvesnim Ričardsom, koji je navodno potkupio Novskog za trideset srebrnjaka kao
Judu, oboren je nedvosmislenim alibijem rečenog Ričardsa: on je tog dana bio na
sednici tredjuniona u Halu.) Ova nespretna intervencija tredjuniona stavlja
istragu pred nimalo lak zadatak da dokaže tačnost svojih tvrdnji i da time
očuva svoj ugled na mnogo širem, međunarodnom planu. Trebalo je dakle ispraviti
što se ispraviti može.
Pregovori traju od 8. do 21. februara. Novski oteže
istragu, pokušavajući da u dokument svog priznanja, bez sumnje jedini koji će
ostati posle njegove smrti, unese neke formulacije koje bi mogle ne samo da
ublaže njegov konačan pad nego i da budućem istraživaču došapnu, kroz vešto
spletena protivurečja i preterivanja, da celo zdanje tog priznanja počiva na
laži isceđenoj bez sumnje torturom. Stoga se sa neslućenom snagom bori za
svaku reč, za svaku formulaciju. Fedjukin sa svoje strane, ne manje rešen i
oprezan, postavlja maksimalne zahteve. Dva se čoveka u dugim noćima bore sa tim
teškim tekstom priznanja, zadihani i iscrpljeni, nagnuti u gustom dimu cigareta
nad tim stranicama, i svaki od njih pokušava da unese u njih deo svojih
strasti, svojih uverenja, svoje viđenje stvari iz jednog višeg aspekta. Jer,
nema sumnje, Fedjukin zna isto toliko dobro koliko i sam Novski (i to mu daje
do znanja) da je sve to, ceo taj tekst priznanja, sročen na nekih deset gusto
kucanih stranica, najobičnija fikcija koju je on sam, Fedjukin, sastavljao
tokom dugih noćnih sati, kucajući s dva prsta, nespretno i sporo (voleo je sve
da radi sam), pokušavajući da na osnovu nekih uslovnosti izvuče logične
zaključke. I njega nisu dakle zanimale takozvane činjenice, niti takozvani
karakteri, nego te uslovnosti i njihovo logično funkcionisanje; njegovi se
razlozi mogu svesti u krajnjoj liniji na iste one koje je imao Novski kada je,
polazeći od jedne druge sheme, idealne i idealizovane, unapred odbacivao svaku
uslovnost. Obojica su, najzad, verujem, delovala iz razloga koji su prevazilazili
sebične i uske ciljeve: Novski se borio da u svojoj smrti, da u svom padu,
sačuva dostojanstvo ne samo svog lika nego i lika revolucionara uopšte, a
Fedjukin je nastojao u svom traganju za fikcijom i za uslovnostima da sačuva
strogost i doslednost revolucionarne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer
bolje je da strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sićušnog
organizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i interesi. I
ako se tokom kasnijeg razvoja istrage Fedjukin ustremljivao na svoje tvrdoglave
žrtve, to dakle nije bio hir neurotična čoveka i kokainiste, kako neki veruju,
nego borba za sopstvena uverenja koja je, kao i žrtva, smatrao nesebičnim,
neprikosnovenim i svetim. Ono što je izazivalo njegov bes i njegovu lojalnu
mržnju, to bejaše upravo ta bolećiva sebičnost optuženih, njihova patološka
potreba da dokažu svoju nevinost, svoju sopstvenu malu istinu, to
neurotično vrćenje u krugu takozvanih činjenica obuhvaćenih meridijanima svoje
tvrde lobanje, a da ta njihova slepa istina nije u stanju da se stavi u sistem
jedne više vrednosti, jedne više pravde, koja traži da joj se prinesu žrtve i
koja ne vodi i ne sme da vodi računa o ljudskim slabostima. Stoga je za
Fedjukina postajao krvni neprijatelj svako ko nije mogao da shvati tu prostu,
skoro golim okom vidljivu činjenicu da potpisati priznanje u ime dužnosti
jeste ne samo stvar logična nego i moralna, dakle dostojna poštovanja. Slučaj
Novskog je za njega bio utoliko porazniji što ga je on cenio kao revolucionara
i neko mu je vreme, pre desetak godina, bio uzorom. Onoga dana u stočnom vagonu
na sporednom koloseku suzdaljske postaje, on mu je bio prišao, bez obzira na
sve, sa nužnim respektom prema njegovoj ličnosti i pun poverenja, ali je
doživeo razočaranje koje je u potpunosti srušilo u njegovim očima mit jednog
revolucionara: Novski nije mogao da shvati; njegova sopstvena sebičnost (bez
sumnje izrasla iz laskanja i pohvala) bila je u njemu jača od osećanja
dužnosti.
Jednog ranog jutra krajem februara, Novski se vraća u
svoju ćeliju iscrpljen no zadovoljan, sa redigovanim rukopisom svog priznanja
koje treba da nauči napamet. Rukopis je prekrajan i išaran ispravkama unesenim
mastilom crvenim kao krv; čini mu se da je njegovo priznanje u tolikoj meri
teško da mu smrtna kazna ne može izbeći. Novski se smeši ili mu se samo čini da
se smeši: Fedjukin je izvršio njegovu potajnu nameru i pripremio završno
poglavlje njegove časne biografije: budući će istraživači otkriti pod hladnim
pepelom ovih besmislenih optužbi patetiku jednog života i dosledan kraj (uprkos
svemu) jedne savršene biografije.
Optužnica je dakle konačno redigovana 27. februara, a
proces grupi sabotera predviđen za sredinu marta. Početkom maja, posle dugog
odlaganja, dolazi do nagle i neočekivane promene u planovima istrage. Novskog
sa napamet naučenim tekstom dovode na poslednju probu u kancelariju Fedjukina;
ovaj mu saopštava da je optužnica izmenjena i daje mu tekst nove optužnice
otkucane na mašini. Stojeći između dva stražara, Novski čita tekst, zatim naglo
zaurla ili mu se samo učini da je zaurlao. Odvlače ga ponovo u psetarnik
i tu ga ostavljaju tri dana među ugojenim pacovima. Novski pokušava da razbije
glavu o kameni zid ćelije; tada mu navlače ludačku košulju satkanu od solidnih
vlakana i odvode ga u bolničku sobu. Vrativši se iz bunila, prouzrokovanog bez
sumnje injekcijama morfijuma, Novski traži da mu dovedu istražitelja.
Fedjukin u međuvremenu uspeva, vodeći naporedo dve
istrage, da iscedi priznanje iz nekog Paresijana koji je, samo uz pomoć pretnji
i obećanja (a, izgleda, i uz pomoć pokoje čašice) potpisao izjavu da je on
lično predao Novskom prvu sumu novca još maja 1925, kada je zajedno sa njim
radio u fabrici kablova u Novosibirsku. Taj novac, tvrdio je Paresijan u svojoj
izjavi, bio je deo redovne tromesečne sume koju su primali iz Berlina kao
napojnicu za povoljne aranžmane koje je Novski, preko Paresijana i Titelhajma,
udešavao za neke strane firme, nemačke i engleske u prvom redu. Titelhajm,
inženjer starog kova i zastarelih nazora, sa belom jarećom bradicom i
cvikerima, nikako da shvati zašto je potrebno da uvlači u svoje priznanje i
druge ljude, koje i ne poznaje, no Fedjukin je već našao načina da ga uveri:
posle dugog opiranja, stari je Titelhajm, rešen da umre časnom smrću, čuo iz susedne
sobe užasne krike u kojima je prepoznao glas svoje kćeri-jedinice. Uz obećanja
da će joj biti život pošteđen, pristao je na sve Fedjukinove uslove i potpisao
zapisnik i ne pročitavši ga. (Trebalo je da prođu godine da izađe na videlo
istina o Titelhajmovima: starac je u jednom tranzitnom logoru doznao skoro
slučajno, od neke logorašice imenom Ginzburg, da mu je kći ubijena u zatvorskom
podrumu još tokom trajanja njegove istrage.)
Sredinom maja dolazi do suočenja između ove dvojice i Novskog.
Novskom se čini da Paresijan zaudara na votku; zapetljavajući jezikom, na lošem
ruskom, sručuje mu u lice fantastične pojedinosti o njihovoj dugogodišnjoj
saradnji. Novski shvata po iskrenom besu Paresijana da je Fedjukin u svojoj
umetnosti da se iscedi priznanje postigao u slučaju Paresijana onaj idealni
nivo saradnje koji je cilj i svrha svake valjane istrage: Paresijan je, bez
sumnje zahvaljujući stvaralačkom geniju Fedjukina, prihvatio uslovnosti kao
živu realnost, stvarniju od magle fakata, i te uslovnosti obojio emotivno:
kajanjem i mržnjom. Titelhajm, odsutan duhom, sa pogledom okrenutim ka nekom
dalekom, mrtvom svetu, ne može da se seti pojedinosti koje je izneo u
potpisanom zapisniku i Fedjukin mora da ga strogo podseća na pravila dobrog ponašanja;
Titelhajm se polako priseća iznosâ, navodi cifre, mesta i datume. Novski oseća
da mu izmiče i poslednja šansa za spasenje i da mu je Fedjukin pripremio
najnečasniju od svih smrti: umreće kao razbojnik koji je prodao svoju dušu, kao
Juda, za trideset srebrnjaka. (Ostaće međutim po svoj prilici zauvek tajna da
li je ovo bio samo deo smišljenog plana Fedjukina, kako bi zadobio iskrenu
saradnju Novskog, ili je do ponovne promene optužnice došlo zaslugom onog koji
nije želeo da umre nečasnom smrću.)
Te večeri posle suočenja, Novski ponovo pokušava da
izvrši samoubistvo i time spasi deo legende. Budno oko i pseći sluh stražara
otkrivaju međutim neke sumnjive zvuke, valjda po uzdahu olakšanja koji dopire
iz ćelije umirućeg: sa pokidanim venama odvode Novskog u bolničku ćeliju gde on
uporno trga zavoje i gde moraju da ga hrane veštački. (I to je sledeći korak ka
konačnoj likvidaciji Novskog.)
Pred tolikom tvrdoglavošću Fedjukin popušta i imenuje
Novskog (na osnovu ranije optužnice) za vođu zavereničke grupe. Suočen ponaosob
sa svakim članom budućeg saboterskog jezgra, koje se formira pod rukovodstvom
Fedjukina, Novski, gledajući u prazno mrtvim, astigmatičnim očima, prepoznaje u
nekim preplašenim i nepoznatim ljudima one sa kojima je „kovao smele planove o dizanju
u vazduh postrojenja od vitalnog značaja za vojnu industriju“. Pri tom dodaje
izvesne detalje iz napamet naučenog teksta scenarija. Fedjukin, koji otkriva
najzad u Novskom korisnog i veštog saradnika, prepušta njegovoj sopstvenoj
inteligenciji da izgladi neke protivurečnosti i neslaganja koja se javljaju u
komplikovanom scenariju optužnice. (Pri tom Novski koristi svoje dugogodišnje
iskustvo stečeno u carskim robijašnicama i u borbi sa opreznim prokuratorima.)
Mirni tok ove saradnje doveden je u pitanje samo jedan
jedini put, krajem maja, kada je Novski suočen sa nekim Rabinovičem. I. I.
Rabinovič je bio Novskom nekom vrstom duhovnog mentora, još iz najranijih
pavlogradskih dana, čovek koji je u svojstvu inženjera i stručnjaka otkrio
talenat Novskog i uveo ga u tajne spravljanja eksploziva. U neredovnim ali
stoga ne manje briljantnim studijama Novskog uloga Isaka Rabinoviča bila je
višestruka: on ne samo da ga je snabdevao savetima i stručnom (tehničkom)
literaturom nego ga je ne jednom spasavao svojom intervencijom i svojim
ugledom, kao i visokim kaucijama koje je polagao kod prokuratora za mladog
Novskog. (Pakleni učinak nekih eksplozija koje su potresale Petrograd oko 1910,
izazvao je izgleda opravdane sumnje starog Rabinoviča i neko ga vreme udaljiše
od njegovog isuviše talentovanog učenika.) Za mnoge usluge koje mu je učinio,
kao i iz iskrenog poštovanja koje je gajio prema njemu, Novski je uspeo da mu
se oduži u danima građanskog rata: izvukao ga je iz ruku revnosnih čekista koji
su u Rabinoviču videli potencijalnog atentatora i gajili duboko nepoverenje
prema njegovom poznavanju tajne eksploziva. Ali čini se da je veza između
Novskog i Rabinoviča bila pre svega afektivne prirode: stara priča o
idealizovanom ocu i o otkriću svojih potajnih sanja u ličnosti nekog mladog
čoveka u kome pronalazimo svoje sopstvene crte. Novski odbija
da potpiše deo optužnice koji se odnosi na Rabinoviča. (Međutim prisustvo
Rabinoviča u optužnici bilo je za istragu od prvorazrednog značaja s obzirom na
njegov profil: poreklo, rasa, sredina.) Fedjukin tada pribegava
poslednjem sredstvu: vadi iz fioke stola predmet sa priznanjem Paresijana i
Titelhajma, predmet koji je u međuvremenu obogaćen novim detaljima i
priznanjima još trojice učesnika onog što se nazivalo velikom pljačkom državnog
novca: sva trojica imenuju Novskog kao inspiratora i daju pojedinosti o
njegovom karakteru, gde se njegov revolucionarni elan svodi na beskrupuloznu
strast za novcem i bogaćenjem, a njegova se legendarna askeza prikazuje kao
komična maska i lukavstvo; neka se svedočenja dotiču ranih pariskih i
petrogradskih dana Novskog, sa jasnim aluzijama na mondenski život mladog
revolucionara koji je svoje famozne šešire i crvene prsluke kupovao bez sumnje
novcem dobijenim iz dubokih fondova Ohrane.
Novski shvata da nema izbora. U zamenu za protivuslugu
Fedjukina, potpisuje priznanje da je profesor Rabinovič sarađivao s njim na
spravljanju eksploziva; pojedinosti o vrsti šrapnela i detonatora, o razornoj
moći baruta, dinamita, kerozina i trinitrotoluola, o načinu i mestu spravljanja
paklenih mašina i njihovoj destruktivnoj moći u određenim uslovima, Novski
diktira sam u zapisnik; za protivuslugu, Fedjukin spaljuje u velikoj gvozdenoj
peći u kancelariji, naočigled Novskog, kompromitujući predmet (sada već nepotreban)
o grupi pljačkaša i špekulanata.
Suđenje saboterskom jezgru od dvadeset članova održano
je, iza zatvorenih vrata, sredinom aprila. Po svedočenju izvesnog Snasereva,
Novski je, uprkos povremenoj odsutnosti duha, govorio sa strašću koju je ovaj pripisivao
visokoj temperaturi; „to je bio njegov najbolji politički govor za koji znam“,
dodaje on ne bez zlobe (praveći jasnu aluziju na one lažne glasine po kojima je
Novski bio loš govornik: prvi, preuranjeni predznak koji je vodio ka rušenju
mita zvanog Novski). Jedan drugi preživeli učesnik ovog procesa (Kaurin) odaje
mu priznanje da, uprkos stravičnoj torturi kojoj je bio podvrgnut tokom dugih
meseci istrage, nije ništa izgubio od svoje oštroumnosti „koja nas je sve
zakopala“. – „To je nekad bio hitar čovek, pokretljivih i živih očiju, a sada
je vukao noge i bio je upalih obraza, dubokih očnih duplji i izgledao je
povremeno sasvim odsutan; ličio je na fantoma, ali ne na sopstvenog. Ne bar sve
dotle dok nije progovorio; tada je ponovo bio đavo a ne čovek.“ Treba međutim
priznati da su ulogu Novskog u ovom procesu dobrim delom predodredili
tredjunioni i emigrantska štampa, tvrdnjom da se u ličnosti ovog procesa kriju
provokatori koji nemaju nikakve veze sa revolucionarima; Novski je dakle
ubitačnu snagu svoje rečitosti usmerio u tom pravcu, pokušavajući, u nastupu
iskrenog besa, da pobije one argumente menjševika i tredjuniona koji bi mogli
da svedu njegovu biografiju i njegov kraj upravo na ono od čega se najviše
pobojavao i zbog čega je tokom ovih meseci vodio krvavu borbu na život i smrt.
Državni tužilac, V. N. Kričenko, majstor visokih dela,
zatražio je za petoricu prvooptuženih najtežu kaznu, ali, na opšte čuđenje,
kako kaže Kaurin, nije u svojoj završnoj reči „vukao Novskog po blatu“. (Sklon
sam da poverujem da je uloga Novskog u ovom procesu bila kupljena po tu cenu.)
Na izvestan način odao je čak priznanje njegovoj ličnosti koja je sačuvala do
kraja svoj integritet, uprkos svemu (što dokazuje njegova iskrena saradnja sa
istragom), i nazvao ga je čak „starim revolucionarom“, naglasivši da je Novski
bio oduvek fanatikom svojih ideja i uverenja koje je u jednom odsudnom trenutku
stavio u službu kontrarevolucije i međunarodne buržoaske zavere; Kričenko je
pokušavao da nađe naučno objašnjenje te moralne devijacije i otkrio ju je u
sitnoburžoaskom poreklu prvooptuženog i u pogubnim uticajima njegovih čestih
boravaka na Zapadu gde se više interesovao za književne tričarije nego za
politiku. Stari je Rabinovič ispričao pred smrt doktoru Taubeu u kolimskoj bolnici,
gde je ležao bolestan od skorbuta i poluslep, svoj susret sa Novskim u hodniku
sudnice posle završenog procesa. „Borise Davidoviču“, rekao mu je,
„bojim se da ste sišli s uma. Sve ćete nas ukopati svojim pledoajeom.“ Novski
mu je odgovorio sa čudnim izrazom lica koji je ličio na senku nekog osmeha:
„Isak Ilič, vi biste morali poznavati običaje pri jevrejskoj sahrani: u
trenutku kada se spremaju da iznesu mrtvaca iz sinagoge da bi ga odneli na
groblje, jedan se službenik Jahvin nagne nad pokojnikom, zovne ga po imenu i
kaže mu glasno: Znaj da si mrtav!“ Onda je na trenutak zastao i dodao:
„Odličan običaj!“
U znak zahvalnosti, i valjda uveren da je izvukao iz
smrti što živ čovek izvući može, Novski u svojoj završnoj reči ponavlja da su
njegovi zločini zaslužili u punoj meri smrtnu kaznu kao jedino pravednu, da
odluku tužioca ne smatra niukoliko preteranom i da neće uložiti žalbu da mu se
poštedi život. Pošto je izbegao pokretni čvor sramnih vešala, smrt pod puščanim
plotunima smatrao je srećnim završetkom i dostojnim krajem; mora da je osećao,
i izvan ovog moralnog konteksta, da neka viša pravednost zahteva da mu dođu
glave čelik i olovo.
Ali nisu ga ubili (teže je izgleda izabrati smrt nego
život): kazna mu je preinačena i, posle godinu dana provedenih na crnom
hlebu, ponovno je krenuo tegobnim putem izgnanstva. Početkom 1934, pod imenom
Dolski, onim istim koje je nosio u vreme svog poslednjeg, carskog tamnovanja,
nalazimo ga u tek kolonizovanom Turgaju. (Ne bi trebalo međutim u ovoj promeni
imena tražiti poruku za budućnost, znak prkosa i izazova: Novski je, čini se,
bio rukovođen pre svega praktičnim razlozima: izvesna njegova lična dokumenta
glasila su još uvek na to ime.) Iste godine dobija dozvolu vlasti da se nastani
u još zabitijem Aktubinsku, gde okružen nepoverljivim kolonistima radi na nekom
poljoprivrednom imanju koje gaji šećernu repu. Decembra meseca njegova sestra
dobija odobrenje da ga poseti i zatiče ga bolesnog: Novski se žali na bolove u
bubrezima. U to vreme on već ima nameštene vilice sa zubima od neoksidirajućeg
čelika. (Da li su mu zubi polomljeni prilikom istrage, kako tvrdi doktor Taube,
teško je reći.) Novski odbija njen zahtev da mu pokuša izdejstvovati kod vlasti
dozvolu za preseljenje u Moskvu: nije želeo da pogleda svetu u oči. „Očekivao
je smrt u rane jutarnje sate“, beleži ona, „koji su se poklapali sa njegovim
hapšenjem: tada bi se skamenio, zastaklio očima i gledao prema vratima koja
nije, međutim, zaključavao. Kada bi prošlo tri sata, uzimao je gitaru u ruke i
pevao tiho neke sasvim nerazumljive pesme. Imao je zvučne halucinacije i
pričinjavali bi mu se glasovi i koraci u hodniku.“ (Tih se godina u Moskvi
prepričavala sledeća anegdota: „Šta nam radi Novski? – Pije čaj sa džemom od
ribizli i svira na gitari Internacionalu. – Ali sa sordinom“, dodaje na to neki
zlobnik.)
Poznato je da je Novski tokom strašne zime 1937.
ponovo uhapšen i odveden u nepoznatom pravcu. Sledeće godine otkrivamo mu
tragove na dalekoj Insulmi. Poslednje pismo pisano njegovom rukom nosi pečat
Kema u blizini Solovjejskih otoka.
Nastavak i kraj povesti o Novskom potiče od Karla
Fridrihoviča (koji ga omaškom naziva Podolski, umesto Dolski); mesto događaja:
daleki ledeni Sever, Norilsk.
Novski nestaje iz logora na tajanstven i neobjašnjiv
način, po svoj prilici za vreme jedne od onih strašnih oluja kada su stražari
na tornjevima, oružje i nemački ovčari jednako bespomoćni. Sačekavši da se
smiri purga, kreću potrage za beguncem, prepuštajući se krvoločnom
instinktu svojih pasa. Tri dana logoraši u svojim barakama uzalud očekuju
zapovest napolje!; tri dana se pobesneli i zapenjeni vučjaci otimaju iz
čeličnih ogrlica, tegleći premorene hajkače po dubokim snežnim nanosima.
Četvrtog dana neki stražar ga otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik
na utvaru, gde se greje uz veliki kotao u kojem se taloži tekuća šljaka.
Opkoliše ga i pustiše vučjake. Privučeni urlanjem pasa uleteše u kotlarnicu:
begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plamenom. Jedan se revnosni
stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj približi, begunac skoči u
ključalu tekuću masu i stražari videše kako nestade pred njihovim očima, kako
se izvi kao pramen dima, gluv na zapovesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od
hladnoće, od vrućine, od kazne i od kajanja.
Taj hrabri čovek umro je 21. novembra 1937, u četiri
sata posle podne. Ostavio je za sobom nekoliko cigareta i četkicu za zube.
Krajem juna 1956, londonski Tajms, koji po
staroj dobroj engleskoj tradiciji izgleda još uvek veruje u duhove, objavio je
da je Novski viđen u Moskvi, u blizini kremaljskih zidina. Očevici su ga
prepoznali po čeličnim zubima. Ovu vest je prenela sva zapadna buržoaska
štampa, željna spletki i senzacija.