BIBLIOGRAFIJA DANILA KIŠA
____ sekundarna literatura:::
Бранислава
Стојановић: Exegi
monumentum: Двадесет
година од
смрти Данила
Киша (1935-1989). –
Филолошки
преглед
(Београд), год.
XXXVI, 2009, бр. 3, стр. 169-172. <pdf>
Dvadeset godina
od smrti Danila Kiša (1935-1989)
EXEGI MONUMENTUM
Po nekom neutvrđenom pravilu, snaga
uspeha i popularnosti jednog
pisca meri se tiražima, brojem prevoda i recenzija, raznim priznanjima i
nagradama. Neki dostignu popularnost za života pa posle
budu zaboravljeni, još su bolji oni koje istorija književnosti naknadno
uključuje u svoje registre i time im privremeno daje
kultni status. Slučaj Danila Kiša nije ni jedno ni drugo od tih krajnosti. On
je i onda i sada kod nas podjednako hvaljen i osporavan, a u svetu je
poslednjih godina – ne toliko hvaljen, koliko pažljivo čitan. I ta suštinska
razlika između lokalne i globalne recepcije u principu postoji samo onda kad su
još žive teme kojima se autor bavio. Nekim strancima su te teme nove, drugima
potpuno strane, a ima i onih kojima su dobro poznate. Ali sukcesivno
objavljivanje Kišovih knjiga u različitim delovima sveta potvrđuje da one imaju
onu univerzalnost kojoj je težio.
Posle autorove smrti, interesovanje za delo Danila Kiša u
svetu zapravo nije ni opadalo ni raslo, nego je opstajalo u istom intenzitetu.
Umerenim tempom svake godine pojavljuje se po nekoliko novih izdanja, u proseku
5-6 godišnje. A ako bi se tu uračunala i
ponovljena izdanja kod istog izdavača i u istoj ediciji, taj bi broj bio i
veći. Kako to ipak nije pisac bestselera, niti klasik neke velike
književnosti, suma Kišove bibliografije na stranim jezicima danas izgleda
impozantno, naročito u odnosu na relativno skroman broj objavljenih dela (svega
deset knjiga, plus pet iz ostavštine, koje sadrže niz rasutih i posthumno
objavljenih tekstova). Još za života autora objavljeno je na
desetine njegovih knjiga na stranim jezicima: do
kraja 1989. godine 70 izdanja, a za poslednjih dvadeset godina pojavilo se
preko sto knjiga. Ukupno 185 izdanja na tridesetak
jezika, stotine izdavača, prevodilaca i recenzenata, hiljade novih čitalaca... Ako se
tome doda još nekoliko stotina bibliografskih jedinica iz periodike, nekoliko
tematskih brojeva i na desetine antologija u kojima je zastupljen makar jednim
tekstom, dolazi se do sume od oko 700 prevoda na 35 jezika. I to verovatno nije
sve, pošto je i danas teško doći do pouzdanih podataka, uprkos sve razvijenijem
sistemu elektronske katalogizacije u svetu, koja je dostupna preko interneta.
Najzastupljenije su Kišove
dve poslednje zbirke pripovedaka: Grobnica za Borisa Davidoviča objavljena
je na 26 jezika (mada samih prevoda ima mnogo više), a Enciklopedija mrtvih
na 24. Slede zatim delovi porodične
trilogije: Bašta, pepeo i Rani jadi mogu se čitati na 20
različitih jezika, a druge knjige, one malo teže za
čitanje i prevođenje, tek na desetak: poslednji deo
trilogije Peščanik za sada na 13 (uskoro na
još dva), rani roman Mansarda na 8 jezika, kao i
posthumno objavljena zbirka Lauta i ožiljci. Drame, pesme, eseji i
intervjui takođe su prevođeni, ali su retka integralna izdanja. Sakupljene drame
(pod naslovom Mehanički lavovi) ili pesme – postoje samo na francuskom i
nemačkom, mada se pojedini tekstovi mogu naći na mnogim drugim jezicima po
časopisima, pa i antologijama. Neka obimom manja dela pojavila su se
u periodici, kao što je Mansarda na ukrajinskom ili Rani jadi na
bugarskom, a drama Noć i magla na poljskom stoji kao tematski dodatak uz
prvi deo trilogije. Kao celina, Porodični cirkus je u Francuskoj
objavljen i pre nego kod nas, potom i u Holandiji,
Poljskoj i Španiji. Inače se često u jednom tomu mogu naći dve ili tri Kišove
knjige, uglavnom pripovetke ili delovi porodične trilogije, i ne uvek u skladu
sa piščevim intencijama, ali često sa nekim zgodno pronađenim zajedničkim
naslovom, preuzetim iz drugih autorovih tekstova. Tako
se Enciklopedija mrtvih, iako prethodno
objavljena u celini na poljskom, pojavila zajedno sa delovima Skladišta
kao "Magično mesto" (prema Kišovom naslovu Magical place), a
na ukrajinskom su nedavno pod naslovom "Knjiga ljubavi i smrti"
objedinjena tri ciklusa iz poslednje pripovedačke faze, s podnaslovom
"troknjižje". Ove godine, tačnije pre mesec dana, u Japanu se Bašta,
pepeo našla u istim koricama sa Nevidljivim gradovima Itala Kalvina
(čitava edicija je prema obimu Apdajkovih Parova
koji su objavljeni zasebno, a Kiš je tu
još imao sreće, pošto je Elijade štampan uz Moraviju, a Četvin
uz Fuentesa). Da, neki izdavači ne vole tanke knjižice, tako
je bilo i sa Kišovim prvencima: Mansarda i Psalam 44 samo su tada
objavljeni zajedno, ubrzo se isto pojavilo i na mađarskom, da bi to ostao i
jedini prevod ovog potonjeg romana. Kiš je kasnije insistirao da se ta knjiga
ne prevodi i to piščevo zaveštanje objašnjava apsolutno odsustvo prevoda
ovog romana, pošto se danas i u originalu Psalam 44 objavljuje samo
u okviru sabranih dela.
Homo poeticus na svim jezicima ima različit
sadržaj, sasvim drugačiji od onog koji je autor 1983. godine sastavio od
prethodno objavljenih eseja i intervjua (Po-etika; Po-etika, knjiga
druga). Izdanje na engleskom (u redakciji Suzan Zontag) sadrži i neke fragmente Časa
anatomije, a poslednjih godina takve
kompilacije dobijaju i varijante
naslova: na poljskom Homo poeticus, uprkos svemu (prema
originalnom francuskom naslovu teksta), na makedonskom Post homo
poeticus (priredio Aleksandar Jerkov). Razlog tome je i što je posle
autorove smrti mnoštvo eseja i intervjua prikupljeno i objavljeno u narednim
knjigama, tako da su priređivači, urednici i prevodioci imali pred sobom širok
spektar Kišovih autopoetičkih tekstova. Uostalom, dva takva izdanja pojavila su
se i kod nas. A knjiga intervjua Gorki talog iskustva pod tim nazivom
objavljena je samo na francuskom, dok je za poljski izbor preuzet naslov Život,
literatura. Različite knjige Kišovih
eseja i/li intervjua danas postoje na ukupno sedam jezika, dok je Čas
anatomije integralno objavljen samo na francuskom, nemačkom i mađarskom.
Posebno je zanimljiva ta mapa sveta po
prevodima Kišovih knjiga. Najviše ih
je na francuskom: 12 knjiga (sve, osim jedne, u prevodu Paskal Delpeš), od
kojih je veći deo objavio pariski Fajar (Fayard). Na
nemačkom postoji već 11 knjiga u čak 19 izdanja (poslednjih godina izdavač je
minhenski Hanzer), na kojima je radilo više prevodilaca – Ilma Rakuza, Katarina
Volf-Grishaber, Peter Urban i dr. Prevodi Janoša Borbelja su u nekim srećnim
godinama prošlog veka izlazili istovremeno u Budimpešti i Novom Sadu, ali
kasnije je Enciklopedija mrtvih čekala petnaestak godina, da bi na kraju
bila objavljena istovremeno u Bratislavi i Budimpešti. Na mađarskom danas
postoji ukupno 10 Kišovih knjiga u 14 uglavnom starih izdanja, a jedino je Peščanik
nedavno preštampan, uoči premijere istoimenog filma Sabolča Tolnaija (mada bi
to pre bilo povod za objavljivanje kompletne porodične trilogije). Devet
Kišovih knjiga objavljeno je na poljskom (uglavnom u prevodu Danute
Ćirlić-Strašinjske), na engleskom i španskom za sada samo sedam knjiga, ali
postoje mnogobrojna izdanja, pošto distribucija obuhvata barem dva kontinenta.
U Španiji je danas posebno aktivan izdavač iz Barselone (El Acantilado),
koji objavljuje nove prevode Nevenke Vasiljević, a neke zbirke pojavile su se i
na regionalnim jezicima: Enciklopedija mrtvih na baskijskom, Grobnica
za Borisa Davidoviča u prevodu Simone Škrabec na katalonski, a bilo je
najava da će se ista zbirka pojaviti i na galicijskom. Na portugalskom su
objavljene samo tri Kišove knjige, i to prilično davno, od kojih dve u Brazilu
i u prevodu sa francuskog. Po šest naslova objavljeno je do sada u Italiji i
Holandiji, uskoro će ih toliko biti i u Grčkoj, pet različitih knjiga mogu se
naći na rumunskom, hebrejskom i švedskom, četiri na japanskom i češkom, po tri
na kineskom, turskom, albanskom, makedonskom, slovenačkom, slovačkom i
ukrajinskom, dve na danskom, norveškom, finskom, bugarskom i korejskom jeziku,
i svega jedna na islandskom.
Među jezicima sa kojih je i sam Kiš mnogo prevodio,
upadljivo je odsustvo knjiga na ruskom. Otud valjda
nema prevoda ni na baltičkim jezicima, no čak je i na
beloruskom u poslednjih desetak godina objavljeno nekoliko pripovedaka po
raznim časopisima. Sredinom 90-ih bila je određena izvesna suma dotacije za
ruski prevod Enciklopedije mrtvih (i taj se podatak još uvek može naći
na internetu), ali tek četiri priče iz te zbirke pojavile su se 1995. godine u
renomiranom moskovskom časopisu za stranu književnost u prevodu Igora Juferova
i sa predgovorom A. G. Šešken. Još
dve priče iz te zbirke objavljene su u prevodu Vladimira Bacunova početkom ovog
veka u jednom almanahu, tako da se danas ukupno dve
trećine Enciklopedije mrtvih mogu čitati na ruskom, no među njima nema Knjige
kraljeva i budala... Taj Kišov lagani
prodor na slovenski istok rečito je opisala Ala Tatarenko, kad je prenela
izjavu Jurija Andruhoviča, danas najpoznatijeg ukrajinskog pisca, koji je
posredno pohvalio njen prevodilački trud, pošto je Kiš za njega tolike godine
zvučao dobro, ali – na
poljskom. Dakle, knjige su uvek prelazile granice jezika i država, uticale
posredstvom drugih prevoda i broj čitalaca se ne može meriti ni tiražima, ni
brojem izdanja, nego značajnim odjecima.
O sopstvenoj slavi i trajnosti pisane reči davno je
Horacije ispisao danas
čuvene stihove: Exegi monumentum
aere perennius... I to nije samo topos, koji će se kasnije javljati
u poeziji Puškina i mnogih drugih, nego suština književnosti, barem one koja
ostaje potomstvu. "Spomenik jači od bronze" upravo je to: gomila
umnoženih i po svetu rasutih knjiga koje nikakva vatra ne može dohvatiti. Da,
to je istovremeno i obična "poruka u boci bačena u more – nepoznatom
adresatu", kako je govorio Kiš kad je objašnjavao za koga piše, ali
postmoderno književno more danas ima mnogo obala i ta je poruka,
već multiplikovana, obišla svet.