VIKEND  subota-nedelja, 16-17. jun 2001.

SVETSKA KNJIŽEVNOST

Danilo Kiš "Grobnica za Borisa Davidoviča" dvadeset pet godina od prvog izdanja

Uprkos saznanju da su svi pokušaji osuđeni na poraz
Kiš nije želeo da odustane

Danilo Kiš iz vremena kada je sa "Peščanikom" postao NIN-ov laureat, Beograd 1972. godine. Ljubaznošću Mirjane Miočinović

Mihajlo Pantić, Beograd

Specijalno za Danas
    Grobnica za Borisa Davidoviča je veoma mračna knjiga, a njen jedini srećan završetak je u tome što je objavljena", zapisao je Josif Brodski u predgovoru za američko izdanje Kišove zbirke novela (1980). Minulo je četvrt veka otkad je "Grobnica za Borisa Davidoviča" prvi put ugledala svetlo dana (1976), i sa te distance se, imamo li na umu sve ono što je usledilo posle, i u istoriji i u književnosti, jasno vidi sva važnost i sav demarkacioni značaj tih "sedam poglavlja jedne zajedničke povesti" za najbolji deo intelektualnog i umetničkog mišljenja nastalog na srpskom jeziku u poslednjim dekadama dvadesetog veka, tokom kojih su se politička i sve druge stvarnosti pretvorile u pakao, u bedu, u posrnuće, u trijumf ludila i paranoje, a umetnost, gubeći smisao i tlo pod nogama, uglavnom bezuspešno pokušavala da sačuva status "azila za razumne".
    Nedugo posle objavljivanja, odmah pošto je površno i na brzinu pročitana, "Grobnica za Borisa Davidoviča" postala je sporna knjiga. Povodom nje začeta je, ma koliko mučna i ne baš akademski vođena, svakako najvažnija polemika u srpskoj književnosti s kraja prošlog stoleća, čiji se posredni refleksi na različite načine, i u različitim vidovima, javljaju i do dana današnjeg. Za ili protiv Kiša?
    Ta, reklo bi se, koliko nametnuta toliko i stvarna dilema, koja je podelila kritičare i onaj polusvet polutana koji se vazdan muva oko književnosti hoteći da i on nešto izjavi, a kada konačno shvati da ga niko ozbiljno ne uzima u obzir, onda makar da opljune, ni do dana današnjeg nije definitivno rešena, makar u sferi književnog života, premda je najvitalniji i najvredniji deo srpske književnosti, koji je Kiša uzeo kao važnu, ako ne i presudno važnu repernu, poetičku tačku, piscu i njegovom delu odavno dao za pravo.
    Polemika oko "Grobnice za Borisa Davidoviča" bila je očigledno višespratna i možda za ovu priliku, dvadeset i pet godina kasnije, kada smo sigurni da bez te knjige (i "Časa anatomije", kao njene, kostićevski rečeno, "razjasnice") srpska književnost ne bi izgledala onako kao što danas izgleda, nije baš sasvim na odmet pokušati da taj spor malo podrobnije osvetlimo. Najpre stoga što je u jednom trenutku narečeni spor svojim pozitivnim učincima preusmerio književnost prema novom poetičkom horizontu, a potom i zato što je on i dalje aktuelan, naročito u trenutku kada po sto i prvi put treba dokazivati da srpska književnost neće biti manje srpska ukoliko je više evropska, i svetska. Naprotiv. Naravno, interpretacija priče samo je deo priče, razumevanje priče malo šta može učiniti protiv njenog, mahom psihološki indukovanog nerazumevanja, i zato ovo pišem sa osećanjem suvišnosti...
    Kome je jasno, jasno mu je, kome nije, šta se tu može, ali, zar se sam Kis, uprkos snažnom defetizmu, nije deklarisao kao onaj koji, "uprkos svemu", a naročito uprkos saznanju da su svi konstruktivni pokušaji u rodu ljudskome unapred osuđeni na poraz, ne želi da odustane. Jer pisanje daje dostojanstvo tom porazu, i metafizički ga iskupljuje.

The Knife with the Rosewood Handle

  The story that I am about to tell, a story born in doubt and perplexity, has only the misfortune (some call it the fortune) of being true: it was recorded by the hands of honorable people and reliable witnesses. But to be true in the way its author dreams about, it would have to be told in Romanian, Hungarian, Ukrainian or Yiddish; or, rather, in a mixture of all these languages. Then, by the logic of chance and of murky, deep, unconscious happenings, through the consciousness of the narrator, there would flash also a Russian word or two, now a tender one like telyatina, now a hard one like kinjal.

Polemika je, rekoh, bila višespratna. I ne samo to. U međuvremenu je došlo i do njenog nadziđivanja, i to često bez potrebne poetičke dokumentacije. Ništa neočekivano, divlja gradnja bujala je svuda, zašto bi duh bio pošteđen. Zato treba početi od temelja. U temelju spora, nedvosmisleno, bila je ideologija. Kišova knjiga pala je u čas kada se ideološka iluzija srećne budućnosti počela razilaziti kao magla. Da ostanemo kod metafore o gradnji. Sve što je podignuto na ljudskoj žrtvi, i na ljudskom stradanju, jednog trena će, svejedno da li je u pitanju drevni mit, antička drama ili moderna civilizacija, doživeti tragičnu propast. Moderna civilizacija je taj obrazac o nedužnoj žrtvi i odloženoj kazni za dželata samo učinila transparentnim, s tim da je, shodno merkantilnoj logici, monstruozno umnožila broj žrtava.
    Za Skadar na Bojani dovoljna je mlada Gojkovica, za utopijsku državu sa ovim ili onim ideološkim predznakom potrebni su milioni paćenika, potrebna je krv i kost. Kiš je to video, osetio, razumeo, Kiš je to, kroz očevu biografiju, i sam proživeo, ta misao i taj uvid su mu odredili život, i onda je knjiga Karla Štajnera došla kao ljuta trava na ljutu ranu, a otuda (aleksandrijski, borhesovski) proizašla "Grobnica" kao moralni žig u estetičkom obličju. O tome je, u osnovnom, epohalni smisao "Grobnice", u kojoj je veliki ideološki Mogul zla XX veka viđen iz "levog profila". I zato, nimalo slučajno, jer u velikoj umetnosti ništa nije slučajno, Kiš u jednom ekskursu kaže: "Za intelektualce ovog veka, ovog našeg doba, postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se ne pada na godinu, nego zbog kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom za uvek: fašizam i staljinizam.
    Ali kako je krajem 70-ih godina već bio usvojen, makar demagoški, stereotip o "socijalizmu sa ljudskim licem", i kako su u opticaju uveliko kružile floskule o neograničenim umetničkim slobodama, na tu se knjigu, naročito što ju je napisao priznati umetnik, majstorskom rukom, u punom opsegu estetičke realizacije, nije moglo udariti direktno, a i po komitetima su, što zbog prestiža, što zbog straha, što zbog sinekure, sedeli ljudi koji su de facto znali šta je dobra književnost, i sve im je bilo jasno, samo što to nisu smeli da kažu. Pa je "kritika moći suđenja" krenula zaobilaznim putem, vešto, postupkom nalivanja vode u temelj, diskretnom pričom o idejnim skretanjima inače darovitog pisca, i sve tako redom.
    Sećam se, bejah tada student, jedan profesor, Bog da mu dušu prosti, štrecao se na pomen te knjige, i kao kontraargument iznosio uverenje da je u umetnosti, ma šta ko pričao, realizam ipak glavni metod. Kiš je, godinama kasnije, sasvim mirno, sasvim bez strasti, čak sa prisenkom rezignacije, tu ideološku, zaobilaznu, perfidnu diskvalifikaciju opisao sledećim rečima: "Ja sad mogu da kažem da je ceo problem potekao iz činjenice što je ‘Grobnica za Borisa Davidoviča’ knjiga u kojoj nema utehe. To je jedna od retkih knjiga na tu temu koja se ne završava nadom u pobedu i koja ne nosi u sebi opravdavanje zločina, u ime istorijskog napretka, u ime kretanja istorije."
    Ako se tako gleda, priča o navodnom plagijatu, koja je mesecima palila strasti književne čaršije (uključujući i nekoliko književnih imena nespornog talenta ali sporne moralnosti) u osnovi je priča iz suterena. Primenjujući, na individualan način, jedan u osnovi prastari postupak interpolacije dokumentarnog i umetničkog materijala u novostvoreni književni kontekst Kiš nije učinio ništa drugo nego iznova legitimizovao poetički princip ars combinatorie, i naglasio važnost skrivenog ili neskrivenog citata ili paracitata u (post)modernom književnom tekstu. Sledom logike prigovora koje je dobijao dva najveća srpska pisca XX veka, Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, mogli bi biti proglašeni ordinarnim plagijatorima jer su se pisanju svojim dela (na primer: "Travnička hronika"; na primer "Seobe") koristili tekstovima umetničke ili dokumentarne provenijencije. Nije nego.

"Grobnica za Borisa Davidoviča", originalne korice, omotnica za drugo izdanje

    Na prvom, drugom, trećem i svim ostalim spratovima tog dalekosežnog spora koji ovde pokušavam samo okvirno da skiciram, začela se, što posredno, što neposredno, polemika oko srpskog postmodernizma. Da li je Kiš bio postmodernista, ili nije bio postmodernista, to u samoj stvari nije od presudnog značaja. Presudno je to da se Kišovo ime uzimalo kao argument za i protiv postmodernizma. (Kiš nije bio postmodernista jer je sam izjavio da ne zna sta je to postmodernizam. Tako jedni. Kiš je opisao kraj Čoveka, sumrak humanizma, i to tipično postmodernističkim postupcima. Tako drugi. O tome su napisane i neke knjige, izgleda da ih je malo ko čitao.) Tu priču, sa svim njenim spratovima, ovde, iz razumljivih razloga, jerbo su ovo dnevne novine, a ne akademski časopis, treba ostaviti po strani, mada ona traje, i trajaće još dugo, nezavisno od volje protagonista.
    Delo je živo dok se oko njega vode sporovi, a Kišovo delo osvedočuje istinu da svaka vrednost prolazi kroz fazu negacije, poricanje je neminovna, možda i inicijalna faza konstituisanja postojanih vrednosti.
    Takođe, ni reč neću progovoriti o "divljoj gradnji", o mračnim, nadzidanim tavanima pseudopolemike, o "jevrejskom lobiju", o "zaveri anacionalista", o zlim komentarima onih koji nisu pročitali nijednu Kišovu knjigu ali, naravno, imaju šta o njemu da kažu. Samo ću reći da je sa "Grobnicom za Borisa Davidoviča" Danilo Kiš uspostavio jedan model književnog, intelektualnog mišljenja u kojem su etički i estetički momenat dovedeni u stanje saglasja i ravnoteže. Književnost je, zahvaljujući toj činjenici, sačuvala svoju moralnu supstancu, a da pri tome nije ni funkcionalizovana ni instrumentalizovana, na ovaj ili na onaj (uvek ideologizovan) način.
    Kišov reformatorski "majstorski pokret ruke", njegov ironični lirizam, njegova korekcija doktrinarnog mimetizma, njegovo odbijanje da služi idolu Istorije (svejedno da li je u pitanju negacija ili apologija iste) njegovo slavljenje znanja kao žižka u sveopštom bezumlju sveta, i knjiške inspiracije koliko i autentičnog životnog iskustva, njegov nijanasirani, plastični artizam, njegov kategorički imperativ pisati znači živeti (život/literatura), njegova martirska rigoroznost, njegova sažetost... Sve to i još preko toga, poveli su srpsku književnost prema sanjanom, univerzalnom stanju "pobratimstva lica u svemiru".
    Oni koji su došli posle njega znali su da treba upravo tako.

Pisac koji je više brisao nego pisao
Danilova prisutnost kao pouka

Predrag Matvejević, Rim, Italija

"Grobnica za Borisa Davidoviča", englesko izdanje iz 1978. godine

Specijalno za Danas

Emigranti odlaze na nekoj vrsti splavi. Nose zavežljaj ili kufer. Na splavi je tijesno. U kuferu je premalo mjesta. Netko ipak ponese knjigu, staru fotografiju, pokoji predmet što mu je posebno drag. U zavežljaju je ponekad mala škrinja.
    I ja sam tako krenuo na put "između azila i egzila", prije desetak godina. U mojoj škrinji bile su samo uspomene i knjige mojih prijatelja. Uspomene na rat i dječaštvo bez oca koji se našao u njemačkom logoru, na kraj rata kad sam, s dvanaest i pol godina, odlutao u partizansku kazališnu trupu PNOH (mislim da je ta kratica značila Pozorište Narodnog Oslobođenja Hercegovine), na tragični susret sa Odesom iz koje je obitelj moga oca odvedena u gulag, na nelagode koje sam doživio u susretu sa srpskim i hrvatskim nacionalistima, na ostatak moje vjernosti "socijalizmu sa ljudskim licem". Među piscima koji su me pratili - bilo ih je nekoliko domaćih i stranih - na prvom su mjestu bili Miroslav Krleža i Danilo Kiš.

Los Leones Mecánicos

  El único personaje histórico de este relato, Édouard Herriot, dirigente de los radicales franceses, presidente de la Comisión de Asuntos Extranjeros, alcalde de Lyon, diputado, musicólogo, etc., quizás ocupará aquí un lugar secundario. La cuestión no estriba, digámoslo de una vez, en que sea menos importante para nuestra narración que ese otro personaje ahistórico, pero no por ello menos real, que pronto vamos a descubrir. No lo olvidemos: Édouard Herriot fue también escritor, memorialista y hombre político célebre cuya biografía figura en toda enciclopedia que se precie.

    Danilo je svojom prisutnošću djelovao među piscima srednje generacije, ne samo u Beogradu. Sudovi su mu bili neumitni. S nekoliko upadica, izrečenih kao od šale, davao je do znanja što ne valja, a što je manje loše, šuteći kao zaliven kad mu se u tekstovima prijatelja nešto nije dopadalo: dovodio je tako i svoje najbolje prijatelje u očaj. Ponekad bi se latio štiva nekog poznatog i u stanovitim krugovima slavljena spisatelja i parodirao ga na način na koji je samo on to znao, koji je obeshrabrivao svakog tko se uludo laća pera. O tome se kasnije pričalo. Spisateljska se taština za to okrutno osvećuje.
    Kao u onoj priči o majstoru i njegovu učeniku iz "Enciklopedije mrtvih" gdje je riječ o malom broju, u cijelom svijetu, onih koji vide "neprimetnu razliku između Privida punoće i Punoće". Kiš je bio apsolutni Majstor, gotovo bez premca u našoj književnosti i književnostima. U tom pogledu njegova je prisutnost imala značenje ne samo pouke, možda čak i lijeka, ako za stanovite boljke provincijalnih literata uopće lijeka ima.
    O načinu na koji je sam pisao ne može se ovom prilikom reći sve što bi valjalo. Više je brisao nego pisao. Od stotine ispisanih stranica zadržao bi desetak: rezigniran što ih i toliko ostaje, kad već nešto ostati mora. Njegov bi ideal bio - smješkao se kad sam mu to ponavljao - da na kraju pisanja, ponovno dobije bijelu stranicu. Spominjao je u mnogim tekstovima palimpsest.
    S tim je na kraju krajeva povezana (premda ne samo s tim) skandalozna afera nakon izlaska "Grobnice za Borisa Davidoviča", koja ga nije prestala mučiti. Da nje toga bilo i da na početku te urote zavidnih literata, na sve spremnih, nije ostavljen gotovo sam (barem što se javnosti tiče) ne bi otišao u Pariz. Nije, doduše, ni otišao konačno: vraćao se, pratio sve što se kod nas zbiva, očajavao zajedno sa nama. Ostao je prisutan u Beogradu, u onom njegovu dijelu koji nije lako ne voljeti, gdje je želeo da bude pokopan.
    S "Grobnicom" se nešto bitno prelomilo u njegovu životu, nešto što se u ovakvoj prilici - ne želimo li biti konvencionalni - ne bi smjeli izostaviti. Ne znam je li točno da su opake stvari koje proživimo uzrokom opakih bolesti koje kasnije snalaze. Možda je tako.
    Na dan Danilove smrti bio sam u stanu Karla Štajnera, očekujući zajedno s njim ono što smo znali da se mora dogoditi: tad sam prvi put čuo da su oni, u ono vrijeme, dva puta dolazili kako bi od Štajnera iznudili izjavu kakva im je nedostajala u procesu protiv "Grobnice". Dotle su čak išli.
    Možda je tu, doista, početak kraja.

U Kišovoj literaturi izvesna je samo smrt
Osećaj potresenosti i trijumfa

Danilo Kiš, Pariz 1988. godine, ljubaznošću Mirjane Miočinović.

Peter Esterhazi, Budimpešta, Mađarska

Specijalno za Danas
    Pre tačno četvrt veka objavljena je i moja prva knjiga, pre jednog veka se rodio fenomenalni istoričar knjizevnosti Antal Serb, pre pola stoleća pak jos fenomenalnija G. (autobiografska primedba). A danas je prvi jun, sutra ranom zorom, kao nekad "Tri sestre", krećem na put, odlazim gore, gore u Moskvu; pre toga, pod pretnjom da ću biti skraćen za glavu, moram da pošaljem na elektronsku adresu A.V. ovaj tekst... Naravno, izvesna je samo smrt, ali na to ću se još vratiti.
    I ne samo da je prvi, nego se već spušta i veče. Sve do sada nisam ništa uradio, celo popodne sam histerično trazio "Enciklopediju mrtvih". Pola dana već tragam za njom, uzaludno, i u ovom trenutku me to najviše i zaokuplja, uključujući naravno i pisanje ovog teksta. Kao da sam otkrio grešku u stvaranju, ili još bolje, kao da sam ja pokvario stvaranje (time što nema knjige), i mada nisam neposredno kriv, ipak sam ja taj kojem ona toliko nedostaje. Nije čak ni greška, nego jednostavno - zlo. Desilo se nešto loše. Mozda nisam dovoljno odano mislio na tu knjigu, zato se neko i osmelio da je digne.

Un Tombeau pour Boris Davidovitch

  L’histoire a conservé sa mémoire sous le nom de Novski, ce qui n’est sans aucun doute qu’un pseudonyme (ou plutôt un de ses pseudonymes). Mais une question suscite immédiatement le doute: l’histoire a-t-elle vraiment conservé sa mémoire? Dans l’Encyclopédie Granat et son supplément, parmi deux cent quarante-six biographies et autobiographies autorisées des grands hommes et des acteurs de la révolution, son nom n’est pas mentionné. Haupt, dans son commentaire de ladite encyclopédie, remarque que toutes les personnalités marquantes de la révolution y figurent et déplore seulement l’absence surprenante et inexplicable de Podvoďski.

Ne, nije istina. Prvi put sam je pročitao pre petnaest godina, i do danas je u meni ostalo čudesno osećanje potresenosti i trijumfa, kada sam stigao do ove rečenice: "Kada su tog aprilskog svitanja - a to je bio dan određen carskim dekretom za njegovo pogubljenje - ušli strazari u ćeliju, mladi je Esterhazi klečao na podu, ruku čvrsto stisnutih na molitvu."
    Odmah sam znao da sam pročitao nešto što se tiče neposredno mene. Na svoj sebičan način to sam čak i formulisao, ovako: ova novela - ova pod naslovom "Slavno je za otadzbinu mreti" - jeste moja, to je moj tekst, bez obzira na to što ga je Danilo napisao, i sva sreća što ga je on napisao, jer bih ja neizostavno pokvario stvar, pošto ne bih bio kadar da rečju "esterhazi" koja se pojavljuje u noveli, baratam s jednostavnošću primerenoj ovoj materiji.
    Punih devet godina, na samom izmaku veka, pisao sam jedan, da kažemo tako, porodični roman (pod naslovom "Harmonia caelestis") u kojem pomenuta reč igra ne baš beznačajnu ulogu. I za sve to vreme, punih devet godina, često sam osećao pomoć koju mi pruža ovaj Danilov tekst.
    Na taj način je on meni prijatelj, u jednom lakom luku iznad glava živih i mrtvih. I preporučuje me to i u mojoj pomalo samodopadljivoj zamisli, to da se knjige međusobno pomažu. Nije preterano reći (mozda samo neskromno), da je iz ovog Danilovog teksta isklijao i izrastao moj roman od osam stotina stranica.
    Ali roman sam završio, i ne mislim više (mnogo) na njega. U poslednje vreme, međutim, u glavi mi se motaju dve Danilove komplementarne, rečenice: "Nežnije, nežnije, nežnije". (Ne, to nije Lenjin, to je parafraza.) i ona stara, poznata: "Izvesna je samo smrt." Kao da ove dve rečenice opisuju i moj život.
    P.S. Uporni tragač našao je konačno knjigu pod jastukom pomenute "Grobnice", koja će 13. juna navršiti 50 godina.
Sa mađarskog preveo Arpad Vicko

"Grobnica" najbolja Eks-Yu knjiga

    Slobodna Bosna iz Sarajeva anketirala je desetak uglednih kritičara i novinara sa prostora bivše Jugoslavije, koji su izabrali, po sistemu "prvo mesto deset bodova, deseto mesto jedan bod", deset najboljih eks-jugoslovenskih knjiga XX veka. Između ostalih svoje glasove dali su Ivan Kordić iz Sarajeva, Boza Koprivica iz Beograda, Aleš Debeljak iz Ljubljane, Ivan Lovrenović iz Sarajeva, Marinko Vorgić iz Podgorice, Rade Dragojević iz Rijeke...
    Nakon zbrajanja glasova svih kritičara, konačni raspored je:
    1) Danilo Kiš "Grobnica za Borisa Davidoviča"
    2) Meša Selimović "Derviš i smrt"
    3) Ivo Andrić "Na Drini ćuprija"
    4) Ivo Andrić "Travnička hronika"
    5) Miroslav Krleza "Povratak Filipa Latinoviča"
    6) Miloš Crnjanski "Roman o Londonu"
    7) Radomir Konstantinović "Filozofija palanke"
    8) Vladan Desnica "Proljeće Ivana Galeba"
    9) Ivo Andrić "Prokleta avlija"
    10) Danilo Kiš "Bašta, pepeo"

VIKEND  subota-nedelja, 16-17. jun 2001.