Danilo Kiš: Poslednje pribežište
zdravog razuma. [Prevela Mirjana Miočinović]. – [u:] Život, literatura.
– Sabrana dela Danila Kiša
[knj. 14]. Objavljeno o
60. godišnjici piščevog rođenja. – Beograd:
Beogradski izdavačko-grafički zavod,
1995. – str. 87-90.
POSLEDNJE
PRIBEŽIŠTE ZDRAVOG RAZUMA
Ja sam pisac bastard, dospeo ni
od kud. Nisam jevrejski pisac kao majstor Singer. Jevreji su u mojim knjigama
samo literarnost, oneobičavanje u značenju ruskih formalista (ostranenije).
Pošto je svet Jevreja iz Centralne Evrope jedan potonuli svet, bivši svet,
i kao takav smešten u prostor stvarnog-nestvarnog. Dakle u prostor literature.
Ja nisam ni pisac – disident. Možda pisac Srednje Evrope, ako to išta znači. Da
nije bilo magle mojeg porekla, pitam se koje bih razloge imao da se bavim
književnošću.
Najviše prezirem književnost
koja se izdaje za manjinsku, književnost bilo koje manjine. Političke, etničke,
seksualne. Književnost je jedna i nedeljiva. Dobra ili loša. Možete biti
homoseksualac a ne biti Prust; biti Jevrejin a ne biti Singer. Manjinska ili
ne, to me ne zanima. Siže mojih knjiga, da citiram Nabokova, jeste stil. Ili
obratno: stil mojih knjiga jeste njihov siže.
Pišem na svom maternjem jeziku,
srpskohrvatskom, to je instrument koji ne bih promenio ni za šta na svetu. Mada
se francuskim služim gotovo besprekorno. Hajte, predložite Menjuhinu da promeni
svog Stradivarijusa za klavir Besendorfer na kojem svira osrednje i bez radosti.
Ko sam ja? Ja posmatram, ne bilo
mi zamereno. Posmatram ono što se može videti golim okom, a što ljudi ne vide
najbolje. Posmatram dakle to osipanje, posmatram ga sa svoje opservatorije u
desetom kvartu (sprat drugi)... I vidim ne malo stvari, katkad sa čuđenjem.
Vidim, primera radi, kako čitava jedna nacija pisaca biva teško nasamarena...
Kako su nadrealisti, u svoje vreme, vrlo realistički opevali Staljina, oni koji
su istraživali nesvesno, snove! I gledam kako je onaj koji je optužio klerike
za izdaju i sam izdao.
Koliko je ljudi sledilo tu
intelektualnu stranputicu, bez i jedne reči, poput svetog Sartra, svete Simone
i kompanije. Bez intelektualnog opreza. A kako onima koji su bili u pravu –
Kami – nije dato za pravo niti odato priznanje, jer su oni znali i rekli stvari
u času kad se to nije radilo. To odsustvo predostrožnosti, ta naivnost, to me,
priznajem, prevazilazi.
No totalitarizam se ne može
shvatiti s tolikom dozom ozbiljnosti. Hoću reći istim jezikom. Za to je
potreban Rable. Potreban je drugi jezik, drugi govor. Pišu se traktati ili se
piše literatura. Literatura jeste, ili bi trebalo da bude, poslednje pribežište
zdravog razuma. Treba spasti jezik od poplave tih borbenih klišea. Jedan
ljubavni sonet – lep ljubavni sonet – to je kamen u baruštini novogovora.
Majušno ostrvo na koje se može stati nogom.
Svega je bilo kod Rablea:
jezika, igre, ironije, erotike, pa čak i čuvenog angažmana. Šta ćete više od
toga? Na žalost, ta čvrsta linija, ta glavna struja francuske književnosti koja
započinje s Vijonom, prosto je nestala. Posle toga, sve se rasulo. Ovde igra,
tamo angažman, ovde stil, tamo erotika. Vaza se raspala na hiljadu delova. No
kud sam zabasao? Pa ovde je reč o meni, ovo je biografija.
Ja sam homme des lettres,
kako se veli u Francuskoj. Što znači da je ceo moj život literatura. Naravno da
sam svestan te dvojnosti. To je jedno dugo iskustvo, dilema na način
Lafkadijevog dnevnika. S jedne strane Orvel, s druge majstor Nabokov. Prvi:
"Tamo gde mi je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na
papiru i izgubio sam se u preterano kićenim i vulgarnim odlomcima..."
A sad Nabokov: "Oduvek me
gnjavilo blaženo uverenje svih onih koji smatraju da jedan drhtaj strujnog
udara savesti, zdrave opscenosti i malčice komunizma, sve to izmešano u bilo
kakvoj staroj noćnoj posudi, moraju automatski i alhemijski da proizvedu neku
ultramodernu literaturu; a ja ću tvrditi, po cenu da budem streljan, da se
umetnost, čim stupi u dodir s politikom, neminovno spušta na nivo najobičnijeg
ideološkog bofla." Evo nas u srcu problema. Ova sam dva citata stavio kao
moto jedne od svojih knjiga eseja i članaka.
Sve što pišem, romane i
pripovetke, drame ili eseje, sve to oscilira između ova dva pola.
Ali nikada nisam napisao roman s
tezom. Literatura je nešto odveć sveto za tu vrstu rabote. Pišem retko.
Literatura je uznošenje, ne inspiracija, molim vas. Uznošenje. Džojsovska
epifanija. To je tren u kojem imate utisak da u svim trivijalnostima, u taštini
čoveka i života, postoji nekoliko povlašćenih trenutaka koje treba iskoristiti.
To je dar Boga ili Đavola, svejedno, ali najveći dar. Osciliram između tih
dveju paradoksalnih tačaka, koje se odbijaju, poput dvaju istovetnih magnetskih
polova; kao što osciliram između trenutaka praznine i gađenja prema literaturi,
i retkih trenutaka kada nema tog gađenja.
Kad ne pišem, prevodim, uglavnom
pesnike: ruske, mađarske, francuske, pa i engleske. To vas oslobađa sopstvenog
lirizma koji uvek predstavlja opasnost za prozu. To je i sjajna stilska vežba
za pisca. Preveo sam Kenoa na srpski. Iz tog se može izvući recept. Mnogo
zèleni života, dobar komad presnog mesa stvarnosti (sa slomljenom
koskom), na vrh noža soli, zeru šećera od trske (nikako saharina!), dobru dozu
začina zvanog ironija (koja može da zameni lovor!). "I sve to izmešano u
bilo kakvoj noćnoj posudi." Kuvati na tihoj vatri, mesecima, godinama ako
treba. Služiti sveže ili pustiti da odstoji. I povući se u tišini.
(Februar, 1983)
[Le
Dernier Bastion du bon sens. – Gulliver. 2-3 (juin 1990) 350-353]