Danilo Kiš: Izvod iz knjige
rođenih (kratka autobiografija). – [u:] Mansarda.
– Sabrana dela Danila Kiša
[knj. 1]. Objavljeno o
60. godišnjici piščevog rođenja. – Beograd:
Beogradski izdavačko-grafički zavod,
1995. – str. 111-113.
IZVOD
IZ KNJIGE ROĐENIH
(kratka
autobiografija)
Moj je otac ugledao sveta u
zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog
gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum
(Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja
za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje
prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek
nerazjašnjene: godine 1944, moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u
Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.
Među mojim precima s majčine
strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u
svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna
amazonka, koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska
retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mom.
U mojoj četvrtoj godini (1939),
u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u
Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do
svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo
pobegli 1942, posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih
seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu.
"Uznemirujuća različnost", ono što Frojd naziva Heimlichkeit,
biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj
godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga
je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio
sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svoga oca patetiku i
ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj
otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno
nasleđe.
Moja je majka čitala romane do
svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani
"izmišljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema
"pustim izmišljotinama" prisutna je latentno i u meni.
Godine 1947. posredstvom Crvenog
krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar,
biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu
školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova
bista koju smo crtali – gipsani odlivak Hudonove portretne statue – ličila mi
je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao.
Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam
godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme
odlučio sam da ipak završim maturu.
Dve godine sam učio violinu u
muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo zvali
"Paganini", ne samo zbog izgleda nego i zato jer je obožavao tremola.
Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u
Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske
romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.
U gimnaziji sam nastavio da
pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu
radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni
zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina,
koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao
što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.
Posle mature upisao sam se na Beogradski
univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za
Uporednu književnost.
Kao lektor za srpskohrvatski
jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina
živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se
probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola
parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.
(1983)