Danilo Kiš: Knjiga kraljeva i budala. –
[u:] Enciklopedija mrtvih. –
Djela Danila Kiša [knj. 10]. – Zagreb: Globus; Beograd: Prosveta, 1983. – str.
147-195.
KNJIGA KRALJEVA I BUDALA
1
Zločin koji će
se dogoditi nekih četrdeset godina kasnije bio je nagovešten u jednom
peterburškom listu avgusta hiljadu devetsto šeste godine. Članci su izlazili u nastavcima
a potpisivao ih je glavni urednik tih novina izvesni Kruševan, A. P. Kruševan,
koji je kao podstrekivač pogroma u Kišinjevu imao na duši pedesetak ubistava.
(Po polumračnim odajama leže u lokvama krvi unakažena tela muškaraca, a
silovane devojčice izbezumljenih očiju zure u prazno iza teških pokidanih
zavesa. Prizor je, međutim, stvaran, kao što su stvarni i leševi. U toj
košmarnoj scenografiji samo je sneg veštački. „Po ulicama, razbacani komadi
nameštaja, ogledala, razbijenih lampi, rublje i odeća, madraci, razvaljene
perine. Ulice su pokrivene snegom: svuda je popadalo paperje, pa
i po drveću.“) Kruševanu će, dakle, pripasti slava da je prvi objavio
dokument kojim se dokazuje postojanje sveopšteg komplota protiv hrišćanstva,
cara i postojećeg reda stvari. On, međutim, ne otkriva poreklo tog
tajanstvenog dokumenta – na osnovu kojeg podiže optužnicu – i zadovoljava se
samo uzgrednom napomenom da je reč o tekstu koji je napisan „negde u
Francuskoj“. Anonimni prevodilac dao mu je naslov Zavera ili Gde su koreni
rasula evropskog društva.
Kruševan
podnosi carskoj cenzuri proširenu verziju Zavere i ona će se, pod
visokim patronatom Carske garde, pojaviti, u vidu knjige, godinu dana kasnije.
Izdavač je Peterburško društvo gluvonemih. (Da li se u tome krije neka
simbolika, teško je utvrditi.)
Kruševanovi
tekstovi, izazvavši mnoge strasti i nedoumice, pali su najzad na plodno tle i
raspečatili sluh jednom čudnom pustinjaku koji je u samoći Carskog Sela
očekivao nebeske znake i pripremao za štampu svoja mistična ozarenja. Otac
Sergej, tako su ga zvali, nalazi u Zaveri potvrdu svojih sopstvenih
sumnji i sveopšte rasulo vere i običaja, stoga taj dragoceni dokument uključuje
u svog Antihrista, kao nerazdvojni deo ozarenja koje je sinulo u dvema
dušama istovremeno. I kao dokaz da anđeoske čete još nisu pobeđene.
Kao izdavač
Nilusove knjige pojavljuje se Carskoselska sekcija Crvenog krsta. Delo je
štampano kao remek-izdanje, na japanskoj hartiji, sa zlatotiskom, podsećajući
čitaoca na ljudsko umeće, koje može da bude utočište od zla i izvor novih,
platonskih uzbuđenja. Jedan je primerak bio namenjen njegovom carskom
veličanstvu Nikolaju II. (Car je gutao mistična dela, jer je verovao da se
pakao može izbeći obrazovanjem i veštinom.) Oni koji su imali privilegiju da se
upute u Veliku tajnu koju obznanjuje ta knjiga bili su kao gromom pogođeni:
pred njima je stajao mehanizam evropske istorije, tamo negde od Francuske
revolucije. Sve ono što je dotle izgledalo kao plod slučaja i nebeske mehanike,
borba uzvišenih principa i sudbine, sve je to – cela ta mutna istorija nalik na
hirove olimpijskih bogova – odjednom postalo jasno kao na dlanu: neko
ovozemaljski pokreće konce. Dokaz više ne samo da Antihrist postoji (u to niko
nije ni sumnjao) nego i da Nečastivi ima svoje zemne pomagače. Mitropolit
sveruski, kome kao da je koprena pala s očiju, ugledavši legije Antihrista kako
osvajaju svetu Rusiju, izdade naredbu da se iz te knjige čitaju odlomci, umesto
bogosluženje, u svih trista šezdeset i osam moskovskih crkava.
Tako se strogim
zakonima Biblije, koja propoveda pravednost i strogu kaznu, sad
priključuje tajanstvena Zavera. Ona ima u sebi, bar naizgled, sve ono
što imaju svete knjige: zakone i kaznu za prekršioce. Njen je nastanak skoro
isto toliko tajanstven koliko i nastanak Biblije, a skromni sastavljač –
Nilus – pojavljuje se tu samo kao komentator i priređivač, neka vrsta egzegete.
Jedina je razlika u tome što je Zavera, uprkos svom mutnom poreklu, ipak
ljudska tvorevina. To je čini zavodničkom, sumnjivom i zločinačkom.
Ovim tekstom
pokušaćemo da istražimo njeno poreklo, da bacimo jedan letimičan pogled na one
koji su je stvorili (pridavši svom bezočnom postupku prerogative božanske
anonimnosti) i, najzad, da ukažemo na pošasti koje su proistekle iz tog gesta.
2
Sergej
Aleksandrovič Nilus, pisac Antihrista, za posvećene Otac Sergej, stupa
na istorijsku scenu pravo iz mraka ruske feudalne istorije. Izgubivši posede,
hodočasti po manastirima, paleći duge žute voštanice za upokoj grešnih duša i
udara čelom o hladni kamen monaških ćelija. Izučavajući po lavrama životopise
svetaca i jurodivih, otkriva u njima analogije sa svojim sopstvenim duhovnim
životom. To ga navodi na pomisao da napiše povest svojih lutanja – od anarhizma
i bezbožništva do istine vere – i da objavi svetu svoje ozarenje: savremena
civilizacija srlja u propast, Antihrist je pred vratima; već utiskuje svoj
sramni žig na skrovita mesta: ispod ženskih sisa i u slabine muškaraca.
U tom času, kad
već beše priveo kraju svoj sopstveni životopis, pojavljuju se, dakle, članci
pomenutog Kruševana. „Seme je palo na plodno tle.“
Francuski
putnik Dišela objavio je maja 1921 (verujući da je revolucija zbrisala sa
zemlje staroga grešnika) članak u kojem govori o Nilusu sa poštovanjem kakvo se
duguje samo mrtvima: „Pre nego što je otvorio dragoceni kovčeg, počeo je da mi
čita fragmente svoje knjige, kao i odlomke iz građe koju je pripremao kao
dokumentaciju: snove mitropolita Filareta, citate iz enciklike pape Pija X,
proročanstva svetoga Serafina Sarovskog, odlomke iz Ibzena, Solovjeva,
Mereškovskog... Zatim otvori ćivot. U njemu ležahu, nabacani u užasnom neredu,
kragne od kaučuka, srebrne kašike, medaljoni raznih tehničkih škola, monogrami
carice Aleksandre Fjodorovne, krst Legije časti. Na svim tim predmetima njegova
je užarena fantazija otkrivala ’pečat Antihrista’, u vidu trougla ili dva
ukrštena trougla: na kaljačama proizvedenim u Rigi, u fabrici ’Trougao’, u
stilizovanom monogramu caričinih inicijala, u krstu Legije časti.“
Gospodin
Dišela, vaspitan na tradicijama prosvećenosti, sve to posmatra sa sumnjom i
nevericom, tražeći pozitivne dokaze; „Povelja carstva Antihrista“ bez
sumnje je samo mistifikacija, poput one Eduarda Drimona ili Lea Teksila, na
koju je svojedobno naseo vaskoliki katolički svet. Dok sumnjičavi učenik
pozitivista izlaže svoju nevericu, otac Sergej naglo ustaje i gasi svetlo,
zgrabivši plamen sveća golim rukama. Padao je sumrak, ali je u sobi još bilo
svetlo. Napolju se belasao sneg, a samovar je blistao kao lampion. Nilus dade
znak gostu da dođe do prozora. Na snežnoj belini jasno se videla silueta čoveka
koji je išao prema manastiru i čulo se škripanje snega pod njegovim nogama.
„Znate li ko je ovo bio?“ upita otac Sergej kada se koraci udaljiše. Oči su mu
sijale ludačkim sjajem. „Apotekar David Kozelsk ili Kozelski. (S njima se nikad
ne zna.) Pod izgovorom da traži prečicu do skele – a ona je čak tamo iza
manastirskog imanja – šunja se oko crkve kako bi se domogao ovoga.“ I tu
prekri svojom ogromnom seljačkom šakom knjigu koja je, u crnoj futroli, još
uvek ležala na stolu. Na njoj se jasno razabirala, u polumraku, pozlaćena
ikonica arhanđela Mihaila. Otac Sergej stavi na nju znak krsta, kao kad se
osvećuje hleb.
3
Marija
Dimitrijevna Kaškina, rođena kontesa Buturlin, govori o ocu Sergeju sa distance
od nekih trideset godina: „U kući koja je pripadala manastiru, Nilus je živeo
zajedno sa svojom ženom, rođenom Ozerova, kao i sa svojom prvom ljubavnicom,
nekom raspuštenicom. Treća žena, uvek bolešljiva, u pratnji svoje
dvanaestogodišnje kćeri, dolazila je s vremena na vreme da im se priključi.
Govorilo se da je Nilus otac devojčice. (Tokom spiritističkih seansi koje su
organizovali Nilusovi prijatelji, devojčica im je služila kao medijum.) Često
sam ih viđala kako se šetaju skupa. Nilus u sredini, duge bele brade, u svetloj
seljačkoj rubaški, sa kaluđerskim konopom oko struka. Dve su žene koračale sa
strane, gutajući svaku njegovu reč. Devojčica u pratnji svoje majke išla je za
njima na malom rastojanju. Stigavši u šumu, smeštali bi se u hladu nekog
drveta. Ozerova bi počela da slika svoje akvarele, a druga žena bi plela. Nilus
bi se opružio kraj njih na zemlji i zagledao bi se u nebo, ne progovorivši više
ni jedne jedine reči.“
Ista M. D.
Kaškina otkriva nam delić zavese sa tog suludog sveta u kojem je Zavera našla
plodno tle; tu se mešaju sujeverje, okultizam i mistično ludilo sa verskim
fanatizmom i razvratom.
„U manastiru se
Nilus bio sprijateljio s nekim kaluđerom. Bila je to ličnost prilično sumnjiva
morala, ali ne bez stvarnog slikarskog talenta. Po Nilusovim sugestijama,
kaluđer je naslikao jednu sliku koja prikazuje carsku porodicu kako lebdi u
oblacima. Oko njih, iz mračnih kumulusa pomaljaju se rogati đavoli sa vilama i
preteći plaze zmijskim jezicima na mladog carevića. Tim se đavolskim četama
suprotstavlja ovdašnji Mitja Kalaida, zvani ’Mitja Bosjak’, koji je pritekao da
skrši satansku silu i da spasi carevića. – Zahvaljujući svojoj ženi, rođenoj
Ozarova, Nilus uspeva da pošalje ovo platno u Sankt Peterburg; Mitja je ubrzo
pozvan na dvor. U njegovoj je pratnji bio i Nilus; prevodio je na jezik
zemaljski nerazumljiva mrmljanja maloumnog Mitje.“
4
Jedna Nilusova
biografija, objavljena u Novom Sadu godine 1936, prikazuje Sergeja
Aleksandroviča Nilusa kao božjeg čoveka i pravednika, a tajanstveni dokument o
zaveri kao autentičnu tvorevinu iz koje, kao na usta medijuma, progovara sam
đavo. Princ N. D. Ževahov (koji je preko Carigrada dospeo u Novi Sad, našavši
pod nebom Fruške gore predeo sličan predelu svog detinjstva, gde ravnica
prelazi u padine brda blago kao zeleni talas) ne sumnja ni na tren u argumente Zavere:
ona je „delo bezbožnika, pisano pod diktatom Nečastivog, koji mu je otkrio
način kako se mogu razoriti hrišćanske države i ovladati čitavim svetom.“ (Što
se tiče samog princa Ževahova, pitam se s nevericom nisam li ga sreo jedne
ledene zime godine 1965, u Novom Sadu, u mlečnom restoranu blizu Katoličke
porte. Bio je to visok mršav čovek sa pince-nezom, malko pogrbljen, u
tamnom izlizanom sakou i sa crnom masnom kravatom. Onakav, dakle, kakvim ga
opisuju savremenici. Govorio je sa jakim ruskim akcentom, a na reveru je nosio
Nikolajevski orden. Stajao je za jednim stolom i svojim je mršavim
nikotiniziranim prstima listao komad bureka kao što se lista knjiga.)
Iz Ževahovljeve
biografije doznajemo, ne bez čuđenja, da je Sergej Aleksandrovič Nilus godinama
posle revolucije živeo u miru Božjem, negde u Južnoj Rusiji, zajedno sa svojom
ženom, rođenom Ozerova. (Drugim dvema ženama gubi se svaki trag u
revolucionarnom metežu, a neke indicije ukazuju na to da je negdašnja
devojčica-medijum postala policijski doušnik.) Nilus je delio stan sa nekim
pustinjakom imenom Serafin i držao propovedi u obližnjoj kapelici. Teror, glad,
prolivena krv, bili su samo dokaz više da se vladavina Antihrista ostvaruje po
scenariju izloženom u Zaveri. Trouglovi, koji su se nekad pojavljivali u
vidu tajanstvene šifre, sad se roje kao hruštovi, utisnuti u dugmad na
vojničkim mundirima i kapama (i tu otac Sergej vadi iz dubokog džepa mantije,
kao corpus diabolici, šaku limenih dugmadi).
Iz jednog pisma
(koje je dospelo do princa Ževahova kao poruka sa onog sveta, sa pečatima
Orana, Marselja, Konstantinopolja, Pariza, Sremske Mitrovice, Novog Sada),
doznajemo da je strašne godine 1921. jedan detašman Crvene armije otkrio kuću u
kojoj su živela dva pravednika, i da su vojnici hteli da ih ubiju. Tada se
ispreči pred njih neki monah i podiže ruke k nebu. Vođa trojke, poznati mesni
razbojnik, iznad čijeg su čela, na šapki, bleštali trouglovi kao živa rana,
naglo se zgrči na svom konju i pade na zemlju kao munjom ošinut. Konj se okrenu
i pobeže; za njim i ostali razbojnici. Kada se pustinjak Serafin i otac Sergej
htedoše zahvaliti tajanstvenom monahu-čuvaru, koji ih je spasio napasti, na
mestu gde je malopre stajao šireći ruke k nebu, sad je lebdeo samo pramen
izmaglice a zgažene trave se uspravljale kao zelene opruge.
Konačna pobeda
je ipak pripala Nečastivom. Jednog je dana odred enkavedeovaca zakucao u kasne
noćne sate na vrata manastirske kuće. Džepna je lampa osvetlila oca Sergeja
kako se privija s jedne strane uz ženu a s druge uz još toplu peć. Zgrabiše ga
za bradu i izvukoše iz kreveta. Stražar-pravednik koji ga je prvom prilikom
spasio, ovoga se puta nije pojavio. Sergej Aleksandrovič Nilus umro je od
srčanog udara u nekom logoru, na Novu 1930. godinu, ne saznavši nikad da je
svojim Antihristom pripremio zločin koji će se uskoro zbiti. (Njegova
žena Ozerova, negdašnja dvorska dama, završila je svoje dane sedam godina
kasnije u jednom logoru na obali Arktika.)
5
Dok otac Sergej
daleko od svetske buke sakuplja satanska znamenja, primerak njegove knjige
dospeva u ruke eks-imperatorke, koja provodi dane zatočeništva u vili
Ipatijevih, u Jekaterinburgu. Jedan jak eskadron bele konjice uspeva da se
domogne grada u želji da oslobodi carsku porodicu. Sve je već kasno: od carske
porodice ostala je još samo gomila kostiju. Evo kako jedan savremenik, izvesni
Bikov, opisuje taj događaj: „Oko dva sata ujutro odjednom poče sveopšta
pucnjava u suterenu vile Ipatijevih. Čuje se užasnuto zapomaganje, zatim
nekoliko usamljenih hitaca kojima se dokrajčuje neko od dece. Potom teška
tišina sibirske noći. Još topli leševi biće preneseni u strogoj tajnosti u
susednu šumu gde će, istranžirani, biti natopljeni sumpornom kiselinom, zatim
posuti benzinom i spaljeni. Ta užasna mešavina kužnih i gnjecavih zemnih
ostataka, nagoreli komadi kostiju i nakita, gnojava put na kojoj blistahu
dijamanti, behu na brzinu bačeni u jedno napušteno rudarsko okno.“
Komisija koja
je u vili Ipatijevih sastavljala inventar preostalih dobara carske kuće (tulski
samovari sa drškom od slonovače, tapiserije, francuske noćne posude od
porculana, ikone, nekoliko majstora osamnaestog veka i jedno nepotpisano platno
na kojem carska porodica, probodenih očiju, na krilu oblaka plovi u raj)
otkriva ispod gomile nameštaja i skupocenih ikona caričinu priručnu biblioteku.
To su mahom crkvene i mistične knjige, na nemačkom, francuskom i ruskom. Tri od
tih knjiga nedvosmisleno su pripadale imperatorki: Biblija na ruskom,
prvi tom Rata i mira i Nilusova knjiga (treće izdanje, iz 1917). Na
njima je carica, sluteći neminovan kraj, iscrtala kukasti krst, simbol sreće i
Božjeg blagoslova.
6
Iznenadno
otkriće Zavere sa svastikom koju je iscrtala blaženopočivša ruka imperatorke
imalo je za mnoge značenje otkrovenja. Po svedočenju engleskih oficira pri
Denjikinovoj armiji, jedno je popularno izdanje bilo namenjeno „svim vojnicima
koji znaju čitati“, i trebalo je da posluži ne samo za učvršćenje poljuljanog
morala ratnikâ, nego i kao zadušnica za velemučenicu Aleksandru Fjodorovnu.
Sedeći kraj vatre, vojnici se skupljaju oko oficira koji im promukla glasa
čitaju Nilusova proročanstva i odlomke iz Zavere. U tišini nastaloj
između dve reči čuje se samo šuštanje krupnih pahulja i katkad, kao iz velike
daljine, rzanje kozačkih konja.
„Ako svaka
država ima dva neprijatelja“ – odjekuje kristalni glas oficira – „i ako je
državi dozvoljeno da u odnosu na spoljnjeg neprijatelja upotrebi svaku mogućnu
silu, kao što su, na primer, noćne zasede ili napadi sa nesrazmerno većim
brojem ljudi, zašto bi se, u odnosu na najgoreg neprijatelja, rušioca
postojećeg društvenog poretka i blagostanja, takve mere smatrale nedozvoljenim
i neprirodnim?“
Oficir na
trenutak spušta knjigu kraj sebe, držeći kažiprst između stranica.
„Eto, gospodo,
kakav oni moral propovedaju.“
(Ordonans
iskoristi pauzu i strese sneg koji je napadao na šatorsko krilo iznad oficirove
glave.)
„Reč sloboda“ –
i tu reč izgovori kao da je štampana kurzivom – „izaziva ljudske zajednice na
borbu protiv svake sile, protiv svake vlasti, čak i božanske. Eto zašto ćemo,
kad mi budemo zavladali svetom...“ (Tu ponovo spušta knjigu, držeći prst
između stranica.) „Gospodo, mislim da ne treba da vam naglašavam ko su u ovom
tekstu ti tajanstveni mi... Mi, to su oni.“ Onda naglo podiže
knjigu, jer mu se ova stilska figura učini sasvim efektnom i dovoljnom. „Kad,
dakle, mi – to jest oni – budemo zavladali svetom, smatraćemo
svojom dužnošću da tu reč – sloboda – isključimo iz ljudskog rečnika, jer ona
je ovaploćenje životne moći i stoga pretvara gomilu u krvožedne zveri. Istina,
te zveri zaspu svaki put kada se napiju krvi i tada ih je lako okovati u
lance.“ Fanatizovana vojska, naoružana novim saznanjem, sad kreće u pogrome
čista srca. Prve masovne žrtve knjige-ubice već se broje na desetine hiljada.
Izvesna Enciklopedija – čiju objektivnost mnogi osporavaju, pogotovu
adepti Zavere – navodi broj od nekih šezdeset hiljada ubijenih tokom
1918-1920, samo u Ukrajini.
7
U prtljagu
belih oficira (koji na savezničkim brodovima napuštaju domovinu), između Novog
zaveta, Daljevog Rečnika i peškira sa monogramima, našao bi se i Antihrist
sa stranicama obeleženim noktom. Tako se uskoro pojavljuju francuski,
nemački i engleski prevodi te knjige; pri tom će poslu svoju dragocenu
lingvističku pomoć pružiti ruski emigranti.
U učenim
komentarima eksperti pokušavaju da razjasne tajanstveno poreklo rukopisa.
Rađaju se protivurečne i konfuzne tvrdnje, na osnovu kojih bi trebalo
zaključiti – „tout compte fait“ – da se do tog zapisnika, na osnovu
kojeg je stvorena Zavera, došlo po cenu velikih opasnosti: arhiva gde se
čuva original rukopisa neka je vrsta predvorja pakla u koji se ne ulazi dvaput.
A ući, makar jednom, kroz ta vrata zapečaćena sa sedam pečata tajne, mogla je
samo ona koja ima u sebi lukavost lisice, spretnost mačke i srce vidre. Jedna
je žena, po francuskim izvorima, ukrala rukopis u Alzasu (po nekima u Nici) dok
je njen ljubavnik spavao snom pravednika, i ne sluteći da će njegov tajni san o
osvajanju sveta biti uskoro obznanjen slepom i gluvom čovečanstvu. Na osnovu
izjave P. Petroviča Stepanova, bivšeg prokuratora moskovskog sinoda, bivšeg
dvorskog savetnika, itd., izjave date pod zakletvom 17. aprila 1927, u Starom
Futogu, rukopis te knjige on je imao u rukama još krajem prošlog veka. Štampao
ga je o svom trošku, u prevodu na ruski, bez godine i mesta izdanja, bez imena
autora i izdavača; „za ličnu upotrebu“. Rukopis mu je bila donela iz Pariza
neka poznanica. Sa svoje strane, izvesna gospođa Šišmarev je tvrdila da je
autor teksta Ašer Ginzberg, Majmonidesov sledbenik. Prvobitni rukopis, na
hebrejskom, bio je napisan njegovom rukom, negde u Odesi; odatle potiču ostali
prevodi. Plan o zavojevanju sveta, rođen u bolesnoj svesti Majmonidesovog
sledbenika, biće – tvrdi ona – prihvaćen od zaverenika na tajnom kongresu
održanom u Briselu godine 1897. Ruski emigranti nagrađuju ugledne mecene
daktilografisanim primerkom prevoda Antihrista (koji inkorporira Zaveru);
na jednom maskenbalu u Parizu, godine 1923, Antihrist će biti, uz pečenu
gusku i kavijar, jedna od premija na tomboli. Čak će i nesrećni Joahim Albreht
od Prusije deliti, u egzilu, Nilusovu knjigu kelnerima, taksistima i
liftbojima. Neka gospoda izvole samo pročitati, biće im sve jasno; ne samo
uzroci njegovog sopstvenog egzila, nego i razlozi neviđene inflacije i
skandaloznog pada hotelskih usluga. Jedan primerak knjige sa gotskim autografom
poslednjeg Hohencolerna (knjiga bejaše posvećena šefu kuhinje jednog čuvenog
pariskog restorana, a nedostojni će je naslednik prodati na aukciji) pokazuje
da je princ imao na raspolaganju prvo po redu nemačko izdanje, ono iz 1920.
Delo je štampano brigom iste one nemačke nacionalističke elite koja je izdavala
i famozni Auf Vorposten. „Nijedna knjiga od nastanka štamparstva i otkrića
azbuke nije učinila više za buđenje nacionalnog duha od ove“, kaže pomenuti
časopis sa izvesnim razumljivim preterivanjem. Zaključak je apokaliptički: „Ako
se narodi Evrope ne dignu protiv zajedničkog neprijatelja, koji otkriva svoje
tajne planove u ovoj knjizi, naša će civilizacija biti razorena istim onim
fermentom raspadanja kojim je bila razorena antička civilizacija pre dva
milenijuma.“
Pet uzastopnih
izdanja svedoče o nesumnjivom odzivu čitalaca.
Što se tiče
njene autentičnosti, u nju niko ne sumnja: Nilusov Antihrist, na osnovu
kojeg su pravljeni ostali prevodi, postoji crno na belo u fundusu
Britanskog muzeja. A kako većina smrtnika stoji pred svakim štampanim slogom
kao pred Svetim pismom, to mnogi prihvatiše taj dokaz bez razmišljanja i bez
intelektualnog opreza. „Da li je mogućno“, pita se užasnuti urednik Tajmsa, „da
je jedna banda zločinaca zaista razradila ovakav plan i da se u ovom času
naslađuje njegovim ispunjenjem?“ – Fundus biblioteke, u kojem se čuva taj
krunski dokaz, krije u svojim prašnjavim policama mnoge zapretane tajne. Kad se
slučaj, sudbina i vreme nađu u povoljnoj konstelaciji, presek tih sila proći će
ponovo kroz sumračne podrume Britanskog muzeja.
8
Radnja ovog
zapletenog romana sad nas vodi u jedan trećerazredni hotel u blizini nekog
trga. U prvom planu diže se bogomolja, katedrala ili džamija. Sudeći po
izbledelim zelenim markama na poštanskoj karti, to bi mogla biti Aja Sofija. Na
pečatima je utisnuta godina dvadeset i prva. U hotelu stanuje ruski emigrant
Arkadij Ipolitovič Belogorcev, kavalerijski kapetan, u civilu inženjer
šumarstva. Njegova nam je prošlost nedovoljno poznata, on o njoj nerado govori.
(U prepisci reč je o klimi, o Bogu, o običajima Istočnjaka.) Izvesne usluge
koje je činio Ohrani, sada mu, u izbeglištvu, izgledaju manje slavnim. Rusiju
je, tvrdi, napustio u prvom redu zbog obaveze prema položenoj zakletvi caru:
vojnička se zakletva ne može pogaziti. Njegov kategorički imperativ – junkersko
shvatanje časti – doveo ga je dakle, na engleskoj lađi, do Konstantinopolja. Tu
se ukotvio. Prljavi hoteli, bubašvabe, nostalgija. A. I. Belogorcevu bilo je
sve teže da se drži kruto-uspravno. Prvo je, dakle, založio srebrni sat sa
imperatorovim monogramom i zlatnim lancem (očev dar), zatim je prodao Daljev Rečnik
ruskoga jezika (odlepivši prethodno svoj ex libris: dva ukrštena
mača sa krstom u sredini), paradnu sablju, srebrnu tabakeru, prsten-pečatnjak,
rukavice od jelenske kože, ćilibarsku muštiklu i, najzad, gumene kaljače.
Jednog lepog
dana došle su tako na red i ostale knjige iz čemodana višnjeve boje. (U
strašnoj dokolici, nostalgični beli oficiri, iz razloga duševne higijene,
zamenjuju političke strasti poezijom. Dela ruskih pesnika vrte se, posredstvom
antikvarnica, u krug, kao karte za kartaškim stolom.) Arkadij Ipolitovič
Belogorcev teši se jednom za tu priliku iskovanom mudrošću: čovek u zrelim
godinama izvukao je iz knjiga što se iz njih izvući može: iluziju i sumnju.
Biblioteku ne možeš tegliti sa sobom, na leđima, kao puž. Lična je biblioteka
čovekova jedino ona koja mu je ostala u sećanju – kvintesenca, talog. (Samo mu
je ime Dalj zvučalo u svesti kao naslov neke pesme.) A šta je
kvintesenca, talog? Znao je Onjegina napamet, Ruslana i Ljudmilu skoro
napamet, Ljermontova je recitovao dok bi pritiskivao lapis na poseklinu od
brijanja. („S svincom v grudi...“), katkad Bloka, Anjenskog,
Gumiljova... I još ponekog od njih, u fragmentima. Šta je dakle talog? Nekoliko
strofa iz Feta, Bajrona, Misea. (Gladovanje ne godi pamćenju, ma šta o tome
rekli stojici.) Verlen. „Le colloque sentimental“, Lamartin i neki
stihovi koji se pojavljuju izdvojeni iz celine, bez konteksta: „Vous
mourûtes au bord au vous fûtes laissée“ od Rasina ili Korneja.
„Uostalom,
gospodo, čemu služi lična biblioteka? – U prvom redu kao podsetnik. Ostavimo na
stranu poeziju“, nastavlja bivši vlasnik porodične biblioteke, „i pređimo na ozbiljnije
stvari. (Boljševici možda s pravom tvrde da je poezija magla ili
propaganda.) Nalazimo se u šumi, negde u Anadoliji ili u Srbiji. (A
propos, svi se sad spremaju da idu u Srbiju.) Sa mnom je naša cenjena
(prilazi joj, hvata je za ruku, ’šetaju se šumom’) Jekaterina Aleksejevna...
Mesečina. Ja sam onaj koji jesam, kako bi rekao Tristmegist, dakle Arkadij Ipolitovič
Belogorcev, u građanstvu inženjer šumarstva. (Ovo je, gospodo, ovo je vrlo
važno: inženjer šumarstva.) Odjednom, Jekaterina Aleksejevna postavlja
fatalno pitanje: Molim, a koji je ovo cvet? Ja sam častan čovek i ne
mogu da izmišljam. Cenjena itd., itd., moram vam priznati da ne znam! Ali
– dodajem odmah – mogu da proverim u svojoj priručnoj biblioteci.“
Svi
se nasmejaše. Bilo im je, međutim, jasno da Arkadij Ipolitovič tako govori, bez
obzira na lako pijanstvo, samo zato da bi dao oduška svojoj žalosti zbog
prodate biblioteke koju je, u kožnom koferu, vukao morem i kopnom, na leđima,
kao puž.
Gospodin
X., srećni kupac, koji sve to posmatra „sa izvesnom distancom“, oseća se
nelagodno. Čini mu se da su svi pogledi uprti u njega, prekorno.
9
Sutradan, i sam
pomalo mamuran, X. pretura po knjigama koje sve dosad nije čestito pogledao.
Priča o njihovoj vrednosti – izvan sentimentalnih okvira dakako – čini mu se
sada preteranom. Jedino pažnje dostojno delo iz ove kolekcije – Pohodne
zapise ruskog oficira – on bi čak bio u stanju da vrati Arkadiju
Ipolitoviču, kad takva ponuda ne bi zvučala kao uvreda. Te je knjige otkupio „en
bloc“, kako je kasnije govorio, i u prvom redu stoga da bi sprečio „moralno
propadanje jednog carskog oficira i prijatelja“. Ne može se, međutim, poreći da
nije bio zainteresovan, iskreno zainteresovan, za Pohodne zapise sa
autografom Lažečnjikova, u času kada se nagnuo nad kožnim sandukom u sažaljenja
dostojnoj sobi hotela „Royal“ (ne onog u centru, nego onog drugog, koji svoj
iskrzani amblem nosi kao porugu). „A od nas šta će ostati, gospodo?“
rekao je tom prilikom u poluglasu i kao za sebe. „Ljubavna pisma!“ – „I
neplaćeni hotelski računi“, ote se onom drugom.
Spisak nije
pretereno dugačak. De Las Cases: Mémorial de Sainte-Hélène (bez
godine izdanja; impresum je po svoj prilici iscepan); Izabrane crtice i
anegdote gospodara imperatora Aleksandra I, Moskva, 1826; Pisma M. A.
Volkove k Lanskoj, M., 1874; P. M. Bykov: The Last Days of Tsardom, London
(bez datuma); Ispovesti Napoleona Bonaparte opatu Moriju, prevod s
francuskog, M., 1859; I. P. Skobaljev: Darovi za drugove ili prepiska ruskih
oficira, Sankt Peterburg, 1833; Marmont: Mémoires 1772-1841, Paris,
1857 (prva tri toma, sa autografom: „Marmont, maréchal, duc de Raguse“); Denis
Davidov: Materijali za istoriju savremenog rata (bez mesta i datuma);
Mistris Bradon: Aurora Flojd, roman, SPB, 1870; Graf F. V. Rastopčin: Zapisi,
M., 1889; D. S. Mereškovski: Tolstoj i Dostojevski, SPB, 1903 (sa
autografom i posvetom izvesnoj V. M. Ščukinoj); A. S. Puškin: Dela, izdanje
Imperatorske akademije nauka, u redakciji V. I. Saitova (tri toma), SPB, 1911;
Knut Hamsun: Sabrana dela (prva četiri toma), SPB, 1910; Materijali o
istoriji pogroma u Rusiji, Petrograd, 1919; A. S. Puškin: Pisma
1815-1837, SPB, 1906; L. N. Tolstoj: Rat i mir, treće zdanje, M.,
1873; L. N. Tolstoj: Sevastopoljske priče, M., 1913; Richard Wilton: The
Last Days of the Romanovs, London, 1920; Pregled zapisa, dnevnika,
uspomena, pisama i putopisa koji se odnose na istoriju Rusije a štampani su na
ruskom jeziku (tri knjige), Novgorod, 1912; Eli de Cion: Savremena
Rusija, M., 1892; Jehan-Préval: Anarchie et nihilisme, Paris, 1892
(postoji ozbiljna sumnja da se iza ovog pseudonima krije izvesni R. J.
Račkovski); W. M. Thackeray: Vanity Fair. A Novel Without the Hero. Tauchnitz
Edition, Leipzig (bez datuma); N. I. Greč: Zapisi o mom životu, SPB,
izdanje Suvorina (bez datuma); Melhior de Vogüé: Les grandes maîtres de la
littérature russe (vol. 55, 56. i 64), 1884; Pohodni zapisi ruskog
oficira, izdanje I. Lažečnjikova, M., 1836; Radovi Slobodnog ekonomskog
društva za razvoj zemljoradnje u Rusiji, SPB, 1814; Pisma N. V. Gogolja,
u redakciji Šenkora, M., bez godine; D. I. Zavališin: Zapisi dekabriste,
SPB, 1906 (sa posvetom Zavališina Ipolitu Nikolajeviču Belogorcevu) i, na
kraju, jedna knjiga u jeftinom kožnom povezu, bez naslovne stranice.
(Čitalac će,
verujem, razabrati šta je u ovom spisku porodično nasleđe – knjige u kožnom
povezu – a šta skorašnja izdanja koja, međutim, mogu na izvestan način da
osvetle intelektualni profil jednog bivšeg oficira Ohrane o kojem se inače malo
zna.)
10
Pošto ih je
prelistao, ne bez radoznalosti i izvesne metafizičke zebnje – („A od nas šta će
ostati, gospodo? Ljubavna pisma... I neplaćeni hotelski računi“) – X. složi
ponovo knjige u sanduk, koji je mirisao na nove čizme i lavandu, i poče da
razgleda onu knjižicu bez naslovnog lista. (Zamišljam ga kako čuči kraj
sanduka, naginjući knjigu prema svetlosti lampe.) Dugo je okreće u ruci, zatim
je prinosi nosu. (Voleo je miris starih knjiga.) Na poleđini otkriva sitnim
slovima utisnutu reč koja mu se u prvi mah učini kao naslov kakvog romana. Na
devetoj strani nailazi na Makijavelijevu misao – ili misao pripisanu
Makijaveliju – koja pobudi njegovu radoznalost: „Države imaju protiv sebe
dve vrste neprijatelja, spoljašnjeg i unutrašnjeg. Kakvo oružje upotrebljavaju
one u ratu protiv spoljnjeg neprijatelja? Da li će generali dveju zaraćenih
država saopštiti jedan drugom svoje vojne planove kako bi omogućili onom drugom
samozaštitu? Da li će se uzdržavati od noćnih napada, od zamki, od zaseda, od
borbe sa neravnopravnim neprijateljem? – A vi sva ta ratna lukavstva, te zamke
i stupice, svu tu strategiju neophodnu za ratovanje ne želite, dakle, da
upotrebite protiv unutrašnjeg neprijatelja, protiv izazivača nereda?“
U tom času
gospodin X. ugleda kako sneg veje; njegov je duh odlutao daleko od hotelske
sobe.
„Princip
narodnog suvereniteta“ – njegova radoznalost je bila sve
življa – „ruši svaki poredak; on ozakonjuje pravo revolucije i baca društvo
u otvoren rat protiv vlasti pa i samog Boga. Taj je princip – otelovljenje
sile. On pretvara narod u krvoločnu zver koja zaspi čim se napije krvi, i tada
se dâ lako okovati u lance.“
Napolju je
topla mediteranska noć, a X. vidi kako provejavaju krupne snežne pahulje i čuje
u tišini istambulske noći rzanje kozačkih konja. Onda ugleda oficira kako na
trenutak spusti kraj sebe knjigu, držeći kažiprst između stranica. („Eto,
gospodo, kakav moral oni propovedaju.“) U pauzi koja je nastala,
ordonans strese rukom šatorsko krilo. Gospodin X. oseti kako mu sneg kliznu u
rukav šinjela. Njegov mamurluk odjednom nestade. Scena mu se sad učini dalekom,
kao da se zbila u nekoj davnoj prošlosti: sedeći kraj vatre, negde u gluvim
zakarpatskim uvalama, vojnici su se okupili oko oficira koji im čita o
podmukloj zaveri protiv Rusije, cara i ustaljenog reda stvari. Taj oficir, to
je artiljerijski pukovnik Dragomirov, Sergej Nikolajevič. Knjiga iz koje je
tada čitao vojnicima, pripala je, posle slavne pogibije Dragomirova (pri
zauzeću Jekaterinburga), upravo njemu, X.-u.
Ponesen
iznenadnom sumnjom, X. potraži u svojoj biblioteci knjigu što mu je ostavio u
zaveštanje Sergej Nikolajevič Dragomirov. To je bio (čitalac se već priseća)
Nilusov Antihrist; Dragomirov je verovao u tu knjigu kao u Sveto pismo.
(X. je nemalo noći proveo s njim – neka mu je laka zemlja – raspravljajući o
Rusiji, Bogu, revoluciji, o smrti, o ženama, o konjima, o artiljeriji.) Vukući
se po vojničkim ruksacima, često iščitavana, ta je knjiga još uvek čuvala nešto
od svog negdašnjeg sjaja divot-izdanja. Na njenim požutelim listovima ostali su
tragovi nokata i otisci prstiju njenog bivšeg vlasnika – valjda još jedini
njegovi zemni tragovi.
X. uporedi dve
knjige. Već na samom početku anonimnog dela otkri pasus koji mu se ponovo učini
nekako poznat: „Što drži u stezi te zveri što se uzajamno proždiru i koje se
nazivaju ljudima?“ pisalo je tamo. „Na početku društvenog života
dejstvuje gruba i neobuzdana sila, a posle – zakon, to jest ponovo sila,
regulisana pravnim formama: uvek se sila javlja pre prava.“
U drugoj, u
Nilusovom Antihristu, u dodatku pod naslovom Zavera, nalazi se
odlomak označen na marginama noktom. (I kao da začu zvonki glas pokojnog
Dragomirova): „Što je držalo u stezi krvoločne zveri koje se nazivaju
ljudima? Što ih je rukovodilo do dana današnjeg? Na početku društvenog poretka
potčinjavali su se gruboj i slepoj sili, a zatim zakonu, koji je takođe sila,
samo zamaskirana. Izvlačim, dakle, zaključak da je po zakonu prirode pravo u
sili.“ („Eto, gospodo, kakav moral oni propovedaju.“)
Uprkos urođenoj
skromnosti, o kojoj svedoči i Grevs, verujem da je X. (i ova ponižavajuća
skraćenica je samo znak preterane diskrecije) bio svestan značenja svog
otkrića. Ako je u knjizi nepoznatog autora pronašao tajanstvene izvore Zavere,
koja već dva desetleća uzbuđuje duhove, seje nepoverenje, mržnju i smrt,
onda je u prvom redu otklonio užasnu pretnju koja se nadvila nad one što ih ta
knjiga imenuje zaverenicima. (I tu mu iskrsnu pred oči izbezumljen pogled jedne
devojčice, negde u Odesi. Naslonjena glavom na razvaljeno krilo ormana, u kojem
je pokušala da se sakrije, leži kao skamenjena, mada još diše. U ogledalu, kao
citat, vide se iznakaženi leševi, razbacani komadi nameštaja, ogledala,
samovara, razbijenih lampi, rublje i odeća, madraci, razvaljene perine; ulica
je prekrivena snegom: svuda je popadalo paperje, pa i po drveću.) S druge
strane – i to je bilo značajno još jedino za njega, za njegovu sopstvenu dušu –
imao je, najzad, konačan i neoboriv dokaz protiv teza artiljerijskog pukovnika
Dragomirova (zakasneli dokaz, treba li reći) u korist svoje sopstvene sumnje u
postojanje neke međunarodne tajne zavere. „Osim boljševičke, koja već odavno,
gospodo, nije nikakva tajna... Uzgred budi rečeno, vama je poznato da
sam ja, po nalogu generala Denjikina, vršio anketu kako bi se utvrdilo da li u
Rusiji postoji nekakva tajna zaverenička grupa kao ona opisana kod Nilusa. E
pa, gospodo, jedina tajna organizacija koju smo otkrili to je bila organizacija
čiji je cilj bio vraćanje na vlast Romanovih!... Molim, samo bez protesta. O
tome postoje zvanični zapisnici sa izjavama svedoka... Da. Bilo kojih
Romanovih... Jednom sam, gospodo, pristigao upravo posle kažnjavanja zaverenika.
Slika koja mi još stoji u svesti kao rana... Gospodine pukovniče, ako tako
izgledaju ti vaši zaverenici kao što je izgledala ona devojčica...“ (Pustite ga
da dovrši! Gospodo, malo tolerancije!) „... i ako je to cena kojom treba
Rusija...“ – Glasovi protesta, dalek hor promuklih muških glasova, prekida
njegove reči i njegova sećanja. („Gospodo, vreme je da se ide na spavanje.
Sutra nam predstoji težak dan... Gospodo, dozvolite da vam skrenem pažnju:
napolju već sviće.“)
Kada je X.
sklopio knjige – sad već ispodvlačene i označene na marginama – napolju je
svitalo. Uprkos umoru, nije mogao da zaspi. Sačekao je deset sati i telefonirao
gospodinu Grevsu, dopisniku Tajmsa.
11
Avgusta godine
1921, londonski Tajms – onaj isti koji se pre nepunu godinu dana pitao u
čudu kako je to mogućno da Zavera „ima takav proročki dar da je unapred
prorekla sve ovo“ – taj dakle isti Tajms, koji je posedovao mudrost
protivurečja, doneo je članak svog dopisnika iz Konstantinopolja gospodina Filipa
Grevsa. Grevs je poštovao želju svog sagovornika i izostavio je njegovo ime.
(Tako će, rekosmo, jedno od slučajnih no time ne manje važnih lica ove afere
ostati zabeleženo kao anonimni X.) Gospodin Grevs otkriva jedino njegov
socijalni status: pravoslavne vere, ustavni monarhist, antiboljševik; za vreme
građanskog rata ordonans artiljerijskog pukovnika Dragomirova. Preskačući
nevažan detalj prvog telefonskog poziva, Grevs sažima za čitaoce sadržaj
njihovog popodnevnog razgovora u baru hotela „Royal“ (onog u centru), razgovora
koji je trajao od pet do deset uveče:
„Jedan bivši
oficir Ohrane, koji je prebegao u Konstantinopolj, bio je prinuđen da proda
gomilu starih knjiga. Među njima se nalazilo i jedno delo na francuskom jeziku,
format 14×9, bez naslovne stranice, u jeftinom kožnom povezu. Na poleđini
knjige utisnuta latinicom reč Joly. Predgovor pod naslovom „Prosta
napomena“ bio je datiran: Ženeva, 15. oktobar 1864. Papir i štampa odgovaraju
sasvim razdoblju 1860–1880. Ove detalje dajem samo stoga što verujem da bi
mogli pomoći da se pronađe naslov toga dela... Raniji vlasnik, bivši oficir
Ohrane, ne seća se kako je delo dospelo do njega i nije mu pridavao nikakav
značaj. X. veruje da je ta knjiga izuzetno retka. Jednog dana, prelistavajući
je, bio je iznenađen sličnošću izvesnih pasaža koji su mu upali u oči i nekih
formulacija koje se mogu naći u famoznoj Zaveri. Posle ovog otkrića,
ubrzo se uverio da je Zavera najvećim delom samo parafraza ženevskog
originala.“
12
Te dve knjige –
Nilusova, koja je regrutovala čete fanatika i kojoj su prinošene krvne žrtve, i
ona druga, žrtvovana, anonimna, unikatna, siroče među knjigama – te dve
protivurečne tvorevine ljudskog duha, tako slične a tako različite, ležale su
tokom skoro šezdeset godina na odstojanju od četiri slovna znaka jedna od
druge, u nekoj kabalističkoj distanci (i reč kabalističkoj pišem sa
strahom). I dok je ona prva napuštala duge mračne aleje polica, njen otrovni
dah dolazio u dodir sa dahom čitaoca, a na njenim marginama ostajali znaci tih
susreta, tih ozarenja (kad čitalac otkrije u tuđoj misli refleks svojih
sopstvenih sumnji, svoju tajnu misao), dotle je ona druga ležala tu prekrivena
prašinom, čuvana ne kao misao, kao duh, nego samo kao mrtav nepotreban predmet,
tek kao knjiga, za koju se čitalac pita, kada mu slučajno dođe u ruke,
da li ju je ikad iko pre njega otvorio i da li će još ikad iko dok je sveta i
veka posegnuti za njom; kao jedna od onih knjiga, dakle, koje dospevaju u tople
ruke čitaoca tek slučajno, zabunom (ili je naručilac označio pogrešan broj ili
je bibliotekar pogrešno pročitao signaturu), pa se čitalac zamisli nad
uzaludnošću svakog ljudskog napora, pa i svog; no on je u svakom slučaju tražio
nešto drugo, pesme ili roman, rimsko pravo ili studiju iz ihtiologije ili ko zna
šta, tek nešto što mu se u tom času čini ipak trajnijim i manje uzaludnim od
ove prašnjave knjige koja miriše na plesan, u čije se požutele listove uvukla
memla godinâ više nego u druge, jer to više i nije prašina, nego prah, pepeo
zaborava, urna mrtve misli.
Tako razmišlja
zabludeli čitalac.
Kad se slučaj,
sudbina i vreme nađu u povoljnoj konstelaciji, presek tih sila pašće na tu
knjigu, osvetliće je kao sunčana zraka „svetlošću jakom“ i izbaviti je iz
zaborava.
13
Jednog se dana u
biblioteci Britanskog muzeja pojavljuju dva novinara sa šeširima nabijenim na
oči kao u detektiva i sa Grevsovim pismom u džepu. Nije bilo ništa lakše nego,
preko imena Joly, doći do knjige koju su tražili. Tako su tajanstveni
izvori Zavere (koja je, po gospođi Šišmarev, pisana na hebrejskom, rukom
Ašera Ginzberga, a po princu Ževahovu direktno pod diktatom Nečastivog), posle
dugih godina izišli na videlo.
Knjiga koju su
„bezočni lešinari“, kako ih naziva Delevski, iskoristili za svoje niske pobude
– Dijalog u paklu između Monteskjea i Makijavelija ili Makijavelijeva
politika u devetnaestom veku, napisana od jednog Savremenika – bez sumnje
je, kako kaže Rolen, jedan od najboljih priručnika koji je ikad napisan za
ličnu upotrebu modernih diktatora ili za one koji to žele postati, a po Normanu
Konu, ona najavljuje s nemilosrdnom lucidnošću totalitarizme dvadesetog veka.
„Tužna besmrtnost“, dodaje on.
14
O vremenu koje
je potrebno da se temeljno raspadnu čovekovi zemni ostaci (problem koji je
izučavao Flober, iz čisto književnih razloga, ako mu je verovati) različiti
autori daju različite pretpostavke: od petnaest meseci do četrdeset godina. U
vreme, dakle, kada Grevs otkriva knjigu Morisa Žolija i vaskrsava je iz mrtvih,
kosti njenog autora već su bile karbonizovane, izmešane sa zemljom i blatom; od
njegove smrti bilo je proteklo skoro četrdeset i pet godina.
Moris Žoli, sin
gradskog većnika i neke Italijanke imenom Florentina Korbara, upisao se u
advokatsku komoru godine 1859. U kratkoj autobiografskoj belešci ostavio je
svedočanstvo o nastanku Dijaloga: „Razmišljao sam godinu dana o knjizi
koja bi prikazala užasne lomove i ponore do kojih je dovelo carsko
zakonodavstvo u svim oblastima administracije, uništivši političke slobode od
vrha do dna. Dokonao sam da knjigu pisanu u strogoj formi Francuzi ne bi
čitali. Potražih, dakle, način da svoj rad pretopim u neki kalup pogodan našem
sarkastičnom duhu koji je, od nastanka Carstva, primoran da prikriva svoje
napade... Odjednom sam se setio utiska što ga je ostavila na mene jedna knjiga
za koju znaju samo retki znalci i koja nosi naslov Dijalog o žitu, od
opata Galijanija. Javila mi se zamisao da uspostavim dijalog između živih ili
mrtvih, a na temu savremene politike. Jedne večeri, dok sam šetao pored reke,
kraj Kraljevskog mosta, iskrsnu mi u duhu ime Monteskjea kao ime čoveka koji bi
mogao da oličava jednu od onih ideja koje sam hteo da izrazim. Ali ko bi mogao
biti njegov sagovornik? Misao mi se javila kao munja: Makijaveli! Monteskje,
koji predstavlja politiku prava; i Makijaveli, koji će biti Napoleon III i koji
će izražavati njegovu odvratnu politiku.“
Dijalog
u paklu između Monteskjea i Makijavelija dospeo je u
Francusku u taljigama, pod senom (seljak-švercer je verovao da u kartonskim
kutijama prenosi krijumčareni duvan), u nameri da se, posredstvom onih koji
preziru tiraniju, rasturi po celoj zemlji. Kako ljudi više vole izvesnost
neslobode nego neizvesni ishod promene, prvi čovek koji je otvorio knjigu (a to
je bio izgleda neki skromni poštanski činovnik, „aktivni sindikalista“),
prislušnuvši dijalog u carstvu senî, prepozna aluziju na vladara i baci knjigu
daleko od sebe, „sa užasom i gađenjem“. Nadajući se unapređenju, stvar je
prijavio policiji. Kada su žbiri otvorili sanduke s knjigama, začuđeni krijumčar
duvana iskreno se kleo da će mu neko skupo platiti ovu podvalu. Po mišljenju
policijskog inspektora, nijedna knjiga nije nedostajala. Kako je spaljivanje
varvarski običaj, koji je zbog nekih srednjovekovnih asocijacija nepopularan,
to su knjige odnesene na obalu Sene, izvan grada, i posute kiselinom.
Moris Žoli je
izveden pred sud 15. aprila 1865. godine. Zbog prolećnog pljuska i ćutanja
štampe, suđenju je prisustvovalo tek nekoliko slučajnih radoznalaca. Odlukom
suda knjiga je bila zabranjena i konfiskovana, a Žoli osuđen – „zbog izazivanja
mržnje i prezira prema Caru i Carskoj vladavini“ – na dvesta franaka globe
(cena kiseline i radne snage) i petnaest meseci zatvora. Obeležen žigom
anarhiste, odbačen od prijatelja, nepokolebljiv, shvativši da se knjigama svet
ne može popraviti, jednog je ranog julskog jutra godine 1877. prosvirao sebi
metak kroz lobanju. „Zaslužio je bolju sudbinu“, kaže Norman Kon. „Imao je
izuzetno tanano predosećanje onih sila koje će, razmahnuvši se u godinama posle
njegove smrti, izazvati političku kataklizmu našeg veka.“
15
Zahvaljujući
jednoj „bezočnoj manipulaciji“ (izraz je Delevskog), pamflet protiv tiranije i
despota-amatera kakav je bio Napoleon III pretvoriće se u tajni program svetske
dominacije, u Zaveru. Cinični su krivotvoritelji računali, pouzdavši se
u policijske izveštaje, da je sumporna kiselina uništila sve primerke Žolijeve
knjige (osim onog jednog kojeg su se oni ko zna kako domogli). Promeniti koju
reč, dodati poneki pogrdan izraz na račun hrišćana, oduzeti otrovno-ironičnu
žaoku Žolijevim fantazijama (pripisanim Makijaveliju), izdvojiti ih iz
istorijskog konteksta – eto famozne Zavere.
Upoređivanje ta
dva teksta nedvosmisleno potvrđuje da je Zavera falsifikat i da, shodno
tome, ne postoji nikakav program koji je sastavila neka „misteriozna, mračna i
opasna sila što drži u rukama ključeve mnogih zabrinjavajućih enigmi“.
Senzacionalno otkriće Tajmsa, objavljeno pod naslovom „Konačan kraj Zavere“,
moglo je dakle, po logici stvari, da stavi tačku na ovu dugu i mučnu aferu,
koja je već zatrovala mnoge duhove i odnela mnoge živote.
Traganje za počiniocima zločinačkog akta i za
motivima kojima su krivotvoritelji bili vođeni započinje sa zakašnjenjem od
nekih dvadeset godina u odnosu na događaje. Najveći deo učesnika je mrtav,
Rusija je odsečena od sveta. Nilus (otac Sergej) istražuje manastirske arhive.*
To traganje za
praizvorima Zavere predstavlja posebno poglavlje jednog fantastičnog i
zapletenog romana. (Reč roman pojavljuje se ovde po drugi put, sa punom svešću
o značenju i težini te reči. Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest,
koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana, čija bi
se radnja odvijala u neizvesnom trajanju, na ogromnim prostranstvima evropskog
kontinenta, do Urala i iza Urala, kao i obe Amerike, sa nebrojenim
protagonistima i milionima mrtvih na pozadini nekog stravičnog pejzaža.) To
poglavlje, žalosno shematizovano i ogoljeno – poput onih rezimea u časopisima
gde se suština značajnih dela reducira na golu intrigu – moglo bi se, dakle,
svesti na sledeće:
Zavera
ili Gde su koreni rasula evropskog društva nastala je
negde u Francuskoj (kako je s pravom tvrdio Kruševan), u poslednjim godinama prošlog
veka, u vreme punog zamaha Drajfusove afere, koja je podelila Francusku na dva
protivnička tabora. Taj tekst, sa tipičnim slovenskim obrtima i greškama (onaj
famozni tekst na čijoj se prvoj strani nalazila golema mrlja od mastila, mrlja
nalik na „krvav pečat Antihrista“) svedoči da je autor ovog falsifikata bio
neki Rus. Kao što svi putevi vode u Rim, kaže Burcev, tako sva svedočenja u
vezi sa nastankom prve verzije Zavere (one koja je sramno opelješila i
obesmislila Žolijevu knjigu) vode do izvesnog Račkovskog – „talentovanog i
zlokobnog Račkovskog“ – šefa ruske tajne policije u Parizu. Taj se Račkovski,
tvrdi Nilus, nesebično borio protiv svih satanskih sekti ovoga sveta i „učinio
je mnogo da se potkrešu kandže Hristovih neprijatelja“. Izvesni Papus, koji je
imao prilike da ga izbliza upozna, slika njegov portret načinom koji podseća,
ne samo zbog velikih slova, na prozodiju simbolistâ: „Ako ga ikad u Životu
sretnete, sumnjam da ćete imati u odnosu na njega i najmanje podozrenje, jer
njegovo Držanje ne otkriva ništa od njegovih mračnih funkcija. Krupan,
dinamičan, uvek sa osmehom na usnama, s bradom u vidu konjske potkovice, živih
očiju, on pre liči na kakvog Sjajnog Veseljaka nego na nekog ruskog
Korinćanina. Bez obzira na vrlo upadljivu slabost koju gaji prema Malim
Parižankama, to je nesumnjivo najspretniji Organizator koji uopšte postoji u
Deset Evropskih Prestonica.“ (L’Écho de Paris, 21. novembra 1901.) Baron
Taube, koji je nekih deset godina posle revolucije pokušao u knjizi Ruska
politika da objasni, u prvom redu sebi, uzroke poraza Imperije, i da ukaže
na značajnu ulogu tajne policije u tim zbivanjima, imao je takođe prilike da ga
upozna. „Njegov način pomalo preteranog dodvoravanja, kao i njegov umilni govor
– poput kakvog golemog mačka koji oprezno skriva svoje kandže – mogli su samo
na trenutak da priguše u meni jasnu i temeljnu viziju tog čoveka, njegovu finu
oštroumnost, njegovu nepokolebljivu volju i njegovu duboku odanost interesima
Carske Rusije.“
Životni put tog
čoveka nepokolebljive volje otkriva nam jednu na izvestan način tipičnu
sudbinu; to kretanje iz leva u desno ili iz desna u levo po ideološkoj ravni
danas je već opšte mesto evropske inteligencije, i dokaz da u dijalektici
ljudskog razvoja nema konstante. Račkovski u svojoj mladosti prisustvuje tajnim
studentskim kružocima gde se, u poluglasu, čitaju zabranjene knjige i proglasi,
vode tajni razgovori i tajne ljubavi ozarene svetlošću neke nejasne budućnosti,
a „romantika revolucije jedini je program“. S nakrivljenom kapom, nabijenom na
čelo, ulazi preko tajnih prolaza u mračne podrume gde miriše štamparska boja,
slažu se pamfleti bojom sang de beuf i otiskuju lažne isprave sa lažnim
imenima punim fantazije. To je život pun zamki, opasnosti i zanosa, kada se, po
ugovorenoj lozinki, primaju na prenoćište nepoznati u bradu zarasli muškarci i
devojke belih ruku koje iz skupocenog krzna izvlače nimalo damske revolvere.
Jedan takav u bradu zarasli muškarac zažagrenih očiju, koji je svu noć probdeo
pušeći u mraku, prijavio je negde tokom zime 1879. planove atentatorâ,
„posumnjavši u celishodnost podmetanja bombe u župnu crkvu“. Račkovski – koji
je ovom kolebljivcu poverio da je u tom istom ležaju prenoćio pre dva dana
jedan od atentatora na generala Drentela – dospeva u ruke trećeg odeljenja
carske policije. Tu se sad odvija scena dostojna Dostojevskog; procenivši
ličnost optuženog, prokurator izlazi bez okolišenja sa svojim predlogom: ili će
gospodin Račkovski prihvatiti saradnju sa policijom („U krajnjoj konsekvenci, golubčik
ty moj milyj, policija nije manje odana stvari Rusije od revolucionara“),
ili... Račkovski se nije mnogo dvoumio. Između progonstva u Sibir („Sibir je, ogurčik
ty moj, romantičan čak i kod Dostojevskog, ako se slažete sa mnom. Sibir
je, dozvolićete, na izvestan način smekšan, takorekuć ututkan, kada se o njemu
čita u toplim perinama“) i perspektive putovanja u Pariz („promena vizure, dušenjka
moja“), izabrao je ovo drugo. Kao što je zapazio jedan od njegovih
savremenika, slatkorečivost Račkovskog i njegov „umilni govor“ rodili su se tog
februarskog dana godine 1879, kada je prihvatio prokuratorov predlog. „To je
bio njegov prvi falsifikat, to oponašanje prokuratora, ta zaprepašćujuća
mimikrija.“
Usputne stanice
sad promiču kao gledane kroz prozor voza: nepune četiri godine posle hapšenja
(i jednog lažnog boravka u tamnici), Račkovski je pomoćnik peterburškog
načelnika Državne sigurnosti, a već iduće godine imenovan je šefom svih tajnih
službi, sa sedištem u Parizu. Mreža koju je spleo širi se na mapi Evrope na
prvi pogled sasvim konfuzno, sve dok se ne otkrije njena savršena
arhitektonika: Pariz–Ženeva–London–Berlin. Jedan krak (ucrtan na mapi u
njegovoj sobi) pruža se preko Uralskog masiva do Moskve i Petrograda, „nalik na
aortu koja vodi do srca stvari“ – zapisuje jedan nostalgični savremenik.
Zahvaljujući
laskanju, podmićivanju, uhođenju i oštroumnosti, kao i večerama „gde se
šampanjac toči kao voda a ljudi brbljaju kao svrake“, Račkovski otkriva krajem
1890. godine tajnu revolucionarnu organizaciju koja fabrikuje bombe u radionici
nekog bravara u pariskom predgrađu. Bombe su namenjene atentatorima u Rusiji.
Treće odeljenje carske policije uspeva tako da pošalje u Sibir šezdeset trojicu
terorista koje joj je izručio Račkovski. Prošlo je više od dvadeset godina
(sibirski su uznici mahom već poumirali), kada Burcev, istražujući taj slučaj,
otkriva mahinaciju: bombe su pravili pomoćnici Račkovskog, a radionica u
predgrađu Pariza vodila se na ime jednog od njegovih francuskih saradnika.
To je bilo
zlatno doba anarhista i „nihilista“, kaže Norman Kon, a moda rukotvornih bombi
bejaše zahvatila Evropu i Rusiju podjednako. Danas već znamo sa pouzdanošću da
je iza većine tih atentata (jednako onog kada je bačena bomba ispunjena
ekserima na Poslanički dom, kao i one opasnije eksplozije u Liježu) stajao, kao
skriveni Bog, naš „sjajni veseljak“, Račkovski. Uneti duh sumnje u Evropu i
time je približiti Rusiji, bila je njegova opsesivna misao. „Nezadovoljan
svojom ulogom šefa policije, ovaj je perfidni Rus igrao na kartu visoke politike...
Jer preteranoj ambiciji Račkovskog bilo je ravno još samo njegovo odsustvo
skrupula.“
16
Račkovski je
svojom nesumnjivom oštroumnošću ubrzo procenio da je efekat bačenih bombi
sasvim relativan; pred besmislenim zločinima, ili pred zločinom čiji motivi
nisu sasvim jasni, javnost čvrsto zatvara oči, kao pri jakom blesku munje: sa
strahom i željom da se stvar što pre zaboravi. Iskustvo mu je pak govorilo da
intrige mogu da izazovu eksplozije veće razorne moći od bombe. Ljudi su spremni
da poveruju u svaku intrigu, pogotovu kada je vešto uperite u čoveka koji vam
se sve dotle činio bez ikakve moralne mrlje. Pokvarenjaci ne veruju da postoje
ljudi različiti od njih, nego samo oni koji su uspeli da se prikriju. „Dok
dokažete lažnost klevete, proteći se, dušenjka moja, mnogo vode Senom.“
Njegovi biografi tvrde da je ovom rođenom intrigantu pisanje anonimnih pisama
bilo omiljenom zabavom još iz gimnazijskih dana. Pisao ih je profesorima,
drugovima, roditeljima, samom sebi. Sada, u svojoj novoj funkciji, prisetio se
pogubnih efekata svoje mladalačke igre. Imajući na raspolaganju novac i štampu,
počeo je da objavljuje pamflete u vidu ispovesti bivših revolucionara koji
otkrivaju pozadinu svog razočaranja. Na takav bi pamflet odgovorio
opet sam, pod nekim drugim imenom... Zabuna koju je tako stvarao bila je
paklena.
Povodom
pamfleta potpisanog imenom „P. Ivanov“, Račkovski je jednom nesuđenom saradniku
izložio svoje poznavanje mehanizma klevete i njenu efikasnost. „Dok
se grejete spreda, golubčik, dotle vam zebe zadnjica. Kao pri logorskoj
vatri. Jedan vam je flank, da tako kažem, uvek izložen. I tu postoje samo dva
načina na koje čovek može da se brani, oba neefikasna. (Treći još niko nije
izmislio.) Ili ćutite, verujući da ljudi neće uzeti ozbiljno laži koje se o
vama šire – i to, ne zaboravite, štampanim putem – ili, indignirani,
odgovarate na klevetu. U prvom slučaju, reći će: ćuti, jer nema šta da kaže u
svoju odbranu. U drugom: brani se jer se oseća krivim. Ako se ne oseća krivim,
kog vraga ima da se pravda? Kleveta se širi, ogurčik moj milyj, kao
španska groznica.“ (Španska groznica bejaše u to vreme u modi.)
17
Falsifikovana
verzija Žolijevog Dijaloga u paklu, proizvedena u „radionici
Račkovskog“, dospela je u Nilusove ruke začuđujućom brzinom. „Taj susret dve
srodne duše, dva fanatika, bio je neminovan“, beleži jedan savremenik. „Razlika
između njih je bila jedino u tome što je Nilus u svom mističnom ludilu verovao
u autentičnost Zavere kao što je verovao u Žitija Svetaca.“ Rukopis je
dospeo do njega posredno, preko gospođe J. M. Glinke, koja je u Parizu
priređivala spiritističke seanse i špijunirala ruske teroriste u egzilu.
Ispovedajući se nekom novinaru, ona je zahtevala za sebe deo slave koji joj
pripada. No kako je tom prilikom tvrdila da održava veze sa onim svetom i opšti
sa preminulim članovima carske porodice, to je taj novinar njeno svedočenje
uzeo sa dosta skepse. Ostaje, međutim, činjenica da je upravo gospođa Glinka
bila ta koja je dostavila svoj primerak Kruševanu (onom koji će ga prvi objaviti
u svojim novinama). Odatle će, videli smo, dospeti u Nilusove ruke.
Glasine
koje je širilo to „remek-delo klevete“ raznosile su se po svetu brzinom kakvom
se šire samo zle glasine i španska groznica. Ta je knjiga preko evropskog
kontinenta dospela na Britanska ostrva, odatle u Ameriku, zatim, obrnutim
putem, čak do Carstva izlazećeg sunca. Zahvaljujući svom misterioznom poreklu i
potrebi ljudi da osmisle tokove povesti u svetu bez Boga, Zavera je
postala brevijarom koji uči da iza svih poraza istorije stoji jedna
„misteriozna, mračna i opasna sila“; ona drži u rukama sudbinu sveta, raspolaže
tajanstvenim izvorima vlasti, pokreće ratove i bune, revolucije i tiranije; ona
je „izvor svih zala“. Francuska revolucija, Panamski kanal, Liga naroda,
Versajski ugovor, Vajmarska Republika, pariski metro – njeno su delo. (A
propos: taj metro nije ništa drugo do laguna pod gradskim zidinama pomoću
koje će biti dignute u vazduh evropske prestonice.) Ta „okultna i neodgovorna
organizacija“ plaća iz svojih mračnih fondova rušioce vere i zakona, na njenom
se spisku vode Volter, Ruso, Tolstoj, Vilson, Lube, Klemanso, Eduard Sam, Lav
Davidovič Bronštajn. Kao žrtve njenih intriga pali su car Aleksandar II,
general Seliverstrov, nadvojvoda Ferdinand; njeni su članovi i izvršioci njene
volje Makijaveli, Marks, Kerenski, B. D. Novski, pa i sam Moris Žoli (to je
lažno ime, anagram, čije je poreklo lako dešifrovati u imenu Moris).
18
Najpotpunijim
i najslavnijim izdanjem Zavere može se, bez sumnje, smatrati ono koje
je, u četiri toma, objavljeno dvadesetih godina u Parizu; monsenjer Junius
proveo je nad njim sedam godina rada, a posao je srećno okončao u svojoj
osamdeset i drugoj godini. To je delo erudite, fanatika i poliglote, koji se
nije libio da pod stare dane počne izučavanje slovenskih jezika, „izuzetno
teških i bez veće neposredne koristi“, kako beleži jedan njegov biograf. U tom
delu sabrana su sva dotadašnja znanja o tom predmetu, izvršeno je upoređenje
francuskog prevoda sa ruskim, nemačkim i poljskim i svih njih međusobno,
označene su neznatne lingvističke razlike, ukazano na mnogi lapsus mentis i
lapsus calami, kao i na grube štamparske greške u ranijim izdanjima,
greške koje katkad znatno menjaju smisao originala; tome su još pridodate
biblijske paralele, koje nedvosmisleno osuđuju skandalozne tvorce te
skandalozne knjige. („Njihova ruka ne bejaše vođena rukom milosrđa.“)
Njegov
trud, može se reći, nije bio uzaludan. Svaki izdavač Zavere, ne samo u
Francuskoj, svaki ozbiljan izdavač, koji se ne zadovoljava jeftinom i
brzom slavom i ne misli samo na lako sticanje novca, od sada se za eruditne
informacije obraća četvorotomnom izdanju monsenjera Juniusa. (Postoji velika
verovatnoća da je izvesni A. Tomić koristio takođe podatke monsenjera Juniusa.
Njegova će se verzija, pod naslovom Prave osnove, pojaviti u Splitu
godine 1929; kao što se njima koristio i anonimni komentator koji se potpisivao
kao Patrioticus i čiji će se prevod pojaviti u Beogradu, pet godina
kasnije, pod nedvosmislenim naslovom Ko potkopava čovečanstvo.)
U
Nemačkoj je verovanje u njenu autentičnost „nepokolebljivo i čvrsto kao kamen“;
na toj se knjizi formira svest i patriotizam nekoliko naraštaja. Dok
socijaldemokratski listovi dokazuju sa žestinom besmislenost optužbi iznesenih
u tom opskurnom spisu, dotle se onaj deo štampe koji ne učestvuje u širenju
opasnih glasina opredeljuje za drugi od dva mogućna stava („jednako
neefikasna“): prelazi preko svega ćutanjem, smatrajući – pogotovu posle Tajmsovog
otkrića – neosnovanom svaku dalju raspravu. Sasvim u skladu sa psihološkom
procenom Račkovskog, i kao posledica ova dva protivurečna stava, jedan će u to
vreme nepoznat (još nepoznat) slikar-amater napisati da je činjenica što se
uporno dokazuje lažnost te knjige „upravo dokaz njene autentičnosti“ (Mein
Kampf). Značajne godine 1933, kada je taj slikar-amater već sasvim dobro
poznat, Zavera u Nemačkoj ima preko trideset izdanja, a kuća Der Hammer proslavlja
koktelom prodaju svog stohiljaditog primerka.
Američki
prevod, po Nilusovoj verziji, dostiže oko 1925. pola miliona primeraka,
zahvaljujući u prvom redu podršci jednog visokotiražnog lista čiji je vlasnik
Henri Ford, čovek koji je imao dve životne opsesije: automobile i tajna
društva. U Latinskoj Americi ta će knjiga tokom dugih godina naći svoju korisnu
primenu u žestokim stranačkim borbama i biće priručnikom fanatikâ, pogotovu
među stanovništvom nemačkog porekla. Treće portugalsko izdanje (Sao Paolo,
1937, sa raspećem i troglavom zmijom na koricama) može se smatrati temeljnim;
priređivač se koristio takođe argumentacijom monsenjera Juniusa, na kojoj
počiva i Preciozijeva italijanska verzija iz iste godine. Novinski komentari,
koje je izazvalo mađarsko izdanje (1944), popraćeno mudrovanjem nekog Lasla
Ernea, imali su neposredan odjek: hitac ispaljen iz lovačke puške u prozore
naše kuće. (Tako bi se, dakle, moglo reći da se stvar Zavere tiče i moje
kože.)
19
Postoje
ozbiljne sumnje da je ta knjiga izvršila snažan uticaj ne samo na negdašnjeg
slikara-amatera, pisca čuvene knjige Mein Kampf, nego i na duh jednog
anonimnog gruzijskog seminariste za koga će se tek čuti. U treperavoj
svetlosti sveća, za dugih snežnih noći sibirskog zatočenja, dok napolju zavija
mećava, reči Zavere mora da su delovale na njega snažnije od Jevanđelja.
Tako
će jedan priručnik pisan za pouku renesansnog princa – preko Žolijeve
filozofske reinkarnacije i prelomljen kroz Nilusovo krivo ogledalo – postati
priručnikom savremenih samodržaca. Neki primeri iz Nilusa i istorijski refleksi
toga štiva mogu da svedoče o sudbonosnom uticaju te lektire:
„Treba
primetiti da je više ljudi sa zlim nego sa dobrim instinktima; stoga se u
vladanju s njima postižu bolji rezultati nasiljem i strahovladom nego
akademskim raspravama. Svaki čovek stremi vlasti, svaki bi želeo da postane
diktator samo kada bi mogao, no pri tom retko ko ne bi bio spreman da žrtvuje
blagodeti svih radi postizanja sopstvene blagodeti.“ (Zavera,
str. 216)
Ili:
„Naše je pravo u sili. Reč pravo
puna je odgovornosti i ničim dokazana misao. Gde počinje pravo? Gde se ono
završava? U državi u kojoj je slaba organizacija vlasti, oslabljeni vladar i
zakoni, obezličeni umnožavanjem prava od strane liberalizma, ja crpem novo
pravo – ustremiti se po pravu jačega i razneti u paramparčad sav postojeći
poredak i ustanove.“ (218)*
U
rešavanju zamršenog pitanja da li delo prethodi reči ili je delo samo senka
reči, neki citati iz Zavere mogli bi nas navesti da poverujemo u
idealističku varijantu. Nauk što su ga iz te lektire stekli budući tirani
pretvoriće se u živu i postojanu praksu:
„Naša
je dužnost da u celoj Evropi, a posredstvom nje i na drugim kontinentima,
izazovemo nemire, razdore i neprijateljstva. To će biti od dvostruke koristi: u
prvom redu, držaćemo u respektu sve demokratske države, dokazujući im da možemo
po svojoj želji da izazivamo rasulo i da promenimo njihov društveni poredak...
S druge strane, intrigama ćemo pomrsiti konce koje smo razvukli po svim
državnim kabinetima našom politikom, ekonomskim ugovorima i državnim
obavezama.“ (235)
Nikad
u istoriji ideja nije misao filozofa namenjena vladaru našla verniji odjek i
ispunjenje.
„Politika
nema ničeg zajedničkog sa moralom. Državnik koji upravlja moralno jeste
nepolitičan i zato mu nije mesto na čelu države... Iz zla koje smo primorani
sada da vršimo, proizići će dobro nepokolebljivog vladanja: pravilni put
mehanizma narodnog bića, koji je sad narušen liberalizmom... Rezultati
opravdavaju sredstvo. Obratimo stoga pažnju u našim planovima ne na dobro i
moralno, nego na nužno i korisno.“ (218)
„Postaraćemo
se da protiv nas više ne bude komplota. Stoga ćemo nemilosrdno kažnjavati sve
one koji se našoj vlasti suprotstave s oružjem u ruci. Za svaki pokušaj
osnivanja bilo kakvog tajnog društva biće određena smrtna kazna. Ona društva
koja su nam služila i koja nam još služe raspustićemo a njihove članove poslati
na od Evrope daleke kontinente... A da bi se skinuo oreol časti sa političkih
prestupa, krivce ćemo staviti na okrivljeničku klupu zajedno sa lopovima,
ubicama i svakovrsnim odvratnim i groznim prestupnicima. Tada će javnost sliti
u svojoj predstavi tu vrstu prestupa sa bilo kojim drugim zločinom i odnosiće
se prema njemu sa istim prezirom.“ (268)
20
Godine
1942 – trideset i šest godina nakon pojave Kruševanovih članaka u peterburškim
novinama – jedan svedok zločina zapisuje u svoj dnevnik: „Ne mogu da shvatim na
osnovu kakvih se sudskih odluka vrše ova ubistva. Sasvim otvoreno, kao na
kakvoj sceni, ljudi ubijaju jedni druge.“
Scena
je međutim stvarna, kao što su stvarni i leševi.
„Kao
bazaltni stubovi“ – zapisuje nesrećni Kurt Gerštajn – „ljudi još stoje
uspravno, nemajući ni najmanjeg mesta da bi se srušili ili nagnuli. Čak i u
smrti, još se mogu prepoznati porodice, po stisku ruku. S mukom ih rastavljaju,
kako bi ispraznili prostoriju za nov tovar. Onda bacaju modra tela, vlažna od
znoja i mokraće, nogu uprljanih izmetom i menstrualnom krvi. Dvadesetak radnika
proveravaju usta, otvarajući ih pomoću gvozdenih poluga. Drugi proveravaju anus
i genitalne organe, tražeći novac, dijamante, zlato. Zubari čupaju kleštima
inleje, mostove, krunice. Nasred kruga stoji kapetan Virt...“
Nasred kruga stoji kapetan Virt. U gornjem džepu
vojničke bluze, na levoj strani, drži primerak Zavere u kožnom povezu,
izdanje Der Hammera iz godine 1933. Negde je pročitao da je ta knjiga
spasla na ruskom frontu mladog podoficira: metak ispaljen iz snajperske puške
zaustavio se između stranica, tik iznad srca. Ta mu knjiga
uliva sigurnost.*