www.danilokis.org

Danilo Kiš: Jurij Golec. – [u:] Skladište. Priredila Mirjana Miočinović. – Sabrana dela Danila Kiša [knj. 13]. Objavljeno o 60. godišnjici piščevog rođenja. – Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1995. – str. 221-250.

JURIJ GOLEC

Upravo sam se bio vratio u Pariz posle uskršnjeg raspusta. Stanujem u desetom arondismanu i ne bolujem od nostalgije. Za sunčanih dana bude me ptice, kao na Voždovcu; kraj otvorene terase čujem Srbe kako se dozivaju i pičkaraju; u rano svitanje, dok zagrevaju kola, sa kaseta trešti harmonika. Na trenutak ne znam gde sam.

Pokupio sam iz sandučeta pristiglu poštu i počeo da preslušavam telefonske poruke: An-Mari mi javlja da je izišla jedna nova kritika na moju knjigu. (Tu sam kritiku, uzgred budi rečeno, već bio pročitao.) Zatim muzika i kikotanje; ne mogu da razaberem nijedan glas. B. P. iz Londona poručuje mi da nema nameru da razgovara sa fantomima i da, dakle, bacim taj aparat na đubre. Onda opet kikotanje i muzika. Izvesna Patrišja Hamburger ("da, kao kobasice") podseća me da sam joj se, posle neke izložbe, ako sam dobro razumeo, udvarao i ljubio joj ruke. (Mogućno.) Neko je zatim spuštao slušalicu dva-tri puta. Ponovo B. P.: Ukoliko još jednom naleti na tu spravu... Zatim, shvativši valjda da će mu vreme isteći: "Imam nešto važno da ti kažem. A što se tiče tog prokletog aparata, molim te baci ga na đubre. Želim da razgovaram s tobom, i to sasvim ozbiljno. Ne mogu, dođavola, da razgovaram sa mašinom! Voleo bih da znam koja te je budala nagovorila da kupiš to čudo. I šta će to tebi; nisi ti trgovački putnik! Kakve li ti imaš važne poslove, molim te? A te tvoje ženske mogu valjda da pričekaju malo... Uostalom, bolje bi bilo da pišeš nego da se... da li ti je to..." Jeste, jasno mi je, sve mi je to jasno, ali trideset je sekundi isteklo, i ja nisam saznao kakvu to važnu stvar ima da mi saopšti. Luba Jurgenson se izvinjava: poslednju rečenicu iz njene kritike izbacili su; ovako, stvar je ispala prilično kusa. Onda jedan napukao glas: "Ovde Jurrrij Golec. Moja je žena umrla. Sahrana u utorak u četiri, na Monparnaskom groblju." Zatim gospođa Ursula Randelis; O. V. iz Pirana; Kristos Arvanitidis, moj prijatelj iz Soluna. Izvesna Nađa Moust iz Belgije; htela bi da sluša časove iz srpskohrvatskog, koji su uslovi upisa. Ponovo B. P., ovoga puta in medias res: "Hoću samo da ti kažem da se mi poznajemo preko trideset godina a da nismo nikad ozbiljno razgovarali. Zbogom." Prekida vezu.

Od časa kada mi je Jurij Golec ostavio poruku bilo je prošlo najmanje deset dana; stoga sam mu odmah poslao telegram saučešća. Posle toga sam ga tražio telefonom nekoliko puta, u različito doba, ali niko nije podizao slušalicu. Pretpostavljao sam, dakle, da je otputovao. Kasnije sam doznao od gospođe Ursule Randelis, njegove dugogodišnje prijateljice, da se preselio u Noemin stan. (Živeli su već više od dvadeset godina odvojeno; ona kod Luksemburškog parka, on u četrnaestom arondismanu.) Onda sam nekoliko puta telefonirao na taj broj, i nailazio na njegov napukli glas: "Vi ste na broju trista dvadeset i pet – dvadeset i šest – osamdeset, u stanu Jurrrija Goleca i gospođe Golec, zvane Noemi Dastrrre. Molim vas da ostavite svoj broj telefona."

Jednog jutra mi se javio:

"Ovde Jurrrij Golec."

"Jadna Noemi. Da li si primio moj telegram?"

"Hvala."

"Mislio sam da si otputovao", kažem. "To se desilo tako iznenadno."

"Ostavi sada to. Zovem te zbog jedne važne stvari."

"Izvoli."

"Ti si čovek senzibilan, Davide, razumećeš me." (Pauza.)

"Slušam te."

"Ti nisi kao Francuzi." (Odjednom prelazi na ruski): "Ty poet. Ne laskam ti. To sam, uostalom, napisao i u predgovoru za tvoju knjigu. Ti mi jedini možeš pomoći. Problem novca se sad više ne postavlja. Bilo koja suma da je u pitanju. Noemi je imala dosta novca, ne znam da li ti je to poznato. Bavila se etnografskim filmom, i na tome prilično zaradila. A i njene afričke skulpture... Slušaš li me?"

"Naravno da te slušam."

"Bila me potpuno lišila nasledstva, ali je svoj testament preinačila u poslednjem času. U bolnici. Smatrala je da sam konačno otkupio sve svoje grehe u odnosu na nju. Najveći deo je ostavila jednoj fondaciji u Izraelu koja će nositi njeno ime."

"Kakva je to fondacija?"

"Za izučavanje istočnoevropskog jevrejskog folklora. Ta stvar izgleda izumire. Ali i to što je meni ostavila sasvim je dovoljno."

"Otputuj negde."

"Moram da ostanem ovde. Sve te formalnosti oko nasleđa, zvaničan popis... "

"Bar nemoj da živiš u tom stanu. Nije to dobro za tebe."

"Moraš mi pomoći."

Pomislio sam da mu je potreban novac na zajam, dok se ne sredi ta stvar sa testamentom; ili da hoće da mu pomognem oko preseljenja. Imao je golemu biblioteku sa knjigama na svim mogućnim jezicima.

"Stojim ti na raspolaganju."

Onda naglo izgovori:

"Kupi mnje pistolet." I, kao da se uplašio da ga možda nisam razumeo, ponovi to na francuskom: "Dobavi mi pištolj. Ja ne mogu više ovako."

"Dolazim odmah. Da li se javljaš od kuće?"

"Da, iz Noeminog stana. Znaš gde je to. Četvrti sprat, levo."

Otvorio mi je brzo, kao da je sve vreme stajao iza vrata. Učinilo mi se da izgleda bolje nego ikad. Nije imao podočnjake, bio je sveže izbrijan, a njegovo mršavo lice bilo je rumeno; ličio je na čoveka koji je upravo izišao iz saune. Imao je na sebi novo listersko odelo krojeno po meri, svetlu košulju i šarenu svilenu kravatu. Prvi put sam ga video tako obučenog. Politura na nameštaju blistala je, prozori su bili širom otvoreni, iako je napolju bilo sveže. Na stolu su se caklile porculanske pepeljare.

Odmah mi je palo u oči da je kolekcija afričkih skulptura bila sklonjena; samo je na zidu između prozorâ stajala figurina žene sa velikim grudima, a na suprotnoj strani, dve moderne grafike u tankom crnom ramu.

"Imam dobro vino", kaže Jurij Golec, i odlazi u kuhinju; čujem kako čep izleće iz flaše. Zatim se vraća.

"Popiću i ja malo s tobom. Inače ne pijem."

"Sigurno uzimaš sredstva za smirenje. I ja sam, u vreme kada sam se razvodio..."

"A", odmahuje on rukom, "to ništa ne pomaže."

"Jedan mi je lekar priznao da uzima sedative sa viskijem."

"Sve to više nema nikakvog smisla", kaže on. "Meni je potreban pištolj, a ne pilule."

"Dozvolićeš, imam i ja nekakvog iskustva u tome." (U vreme raskida sa Anom, preživljavao sam tešku krizu. Jurij Golec me tada tešio rečima dvosmislenim kao talmudijske mudrosti: "Osim ženidbe, čovek može u životu da napravi samo još jednu glupost: da se razvede. A kao najveću: da se zbog toga kaje.") "Noću sam držao vosak u ušima", kažem, "a na očima crni povez. Uzimao sam pilule za spavanje i pio. Budio sam se u svom krevetu kao u grobu. I mislio sam da više nikad neću sesti za pisaću mašinu."

"Još ćeš ti napisati mnoge stvari", kaže Jurij Golec. "A što se mene tiče... Jednom si mi rekao da se družiš sa nekakvim jugoslovenskim razbojnicima na Monparnasu. Mogao bi mi preko njih dobaviti pištolj. U bolnici je izmenila svoj testament. Smatrala je da sam svojim ponašanjem u poslednje vreme..."

U tom je času zazvonio telefon, i on je počeo da razgovara s nekim na nemačkom.

Kog mi je vraga bilo potrebno, pitao sam se, da mu pričam o svojim susretima sa "jugoslovenskim razbojnicima" na Monparnasu. Uostalom, sve je to bilo preterivanje. To su bili većinom moji drugovi iz gimnazije, i oni sa kojima sam sedeo za stolom nisu bili naoružani. Bar ja nisam nikad video kod njih oružje. Samo su mi pričali. O nekome ko je u tom času upravo izišao iz "Selekta" ili o nekom za koga su tvrdili da ga znam ("onaj visoki sa brcima"), koliko prekjuče sedeo sam s njim za istim stolom. E, upravo taj je juče ubijen nožem na Pigalu. Drugi je pre neki dan ubio iz pištolja dvojicu Korzikanaca. Ili je on bio ubijen iz pištolja, više se ne sećam. Treći je dobio osam godina, šverc oružja, razbojništvo, proksenetizam.

"Jedan prijatelj", kaže Jurij Golec, vraćajući se za sto. "Već deset godina ne izlazi iz kuće. Pokušao je samoubistvo; metro mu je presekao noge iznad kolena. Stanuje na osmom spratu, ali nema hrabrosti da stvar ponovi. Pije. Uzima pilule. I čeka smrt. Hoćete i meni da se to dogodi?"

"Dobaviću ti pištolj", kažem. "Kroz godinu dana. Osmog maja hiljadu devetsto osamdeset treće. Imam i ja nekakvog iskustva u tome."

"Kroz godinu dana!" kaže on. "Ja ne mogu da izdržim ni mesec dana. Ni nedelju."

"Ako ti tada još bude potreban."

"Mislio sam da ti nisi kao ovi Francuzi. A ti si kao svi ostali. Ni ti me ne razumeš. I zašto bih..."

"Zato što si preživeo logore." (Imao je istetoviran broj na podlaktici.) "Zato. Neko ko je preživeo logore..."

"Ostavi logore na miru", kaže Jurij Golec. "Logor je prema ovome bio pesma. I Raul, onaj nesrećnik bez nogu, i on je preživeo logore."

Već smo bili načeli i drugu flašu sovinjona. Tada sam mu rekao da me hvata piće i da sam gladan; za doručak sam bio popio samo crnu kafu. Predložio sam mu da izađemo i da prezalogajimo nešto. Mogli bismo da ručamo zajedno. Ni on sigurno nije ništa jeo.

"Ja te vodim", rekao je. "Ješćemo negde u blizini. Treba da se vratim najdalje do pet. Dolaze mi neki ljudi. A i sudski pristavi bi mogli naići svaki čas. Ah, samo da se završe sve te formalnosti."

Izlazimo iz pasaža i dospevamo na bulevar. Dan je prohladan, mada se sunce s vremena na vreme pomalja iz oblaka. Oseća se spora pobeda proleća; već su izneli stolove na trotoare; žene sede okrenute licem prema suncu, sklopljenih očiju; suknje su pridigle do polovine bedara. Jedan crnac u kratkim pantalonama i na rolšuama protutnjao je kraj nas, zatim hitro prešao ulicu. Video sam ga kako odmiče kraj Luksemburškog parka; na pozlaćenim kopljima ograde sunce je ostavljalo krvave tragove, kao na nekom pompijerskom platnu iz Luvra.

Restoran je nedavno renoviran, još miriše na novo. U separeima su okačeni lampioni sa crvenim abažurima i zlatnim resama. Stolovi sa plastičnom pločom prekriveni su papirnim stolnjacima. U vazama veštačko cveće, a kraj njega, u metalnom ramu, sveto trojstvo francuske kuhinje: so-biber-senf.

U jednom od separea ručaju vlasnici restorana, debela plavokosa žena s lakiranim noktima i krupan muškarac rumenih obraza, sa brčićima. Velikim nožem režu biftek iz kojeg se cedi krv. Pred njima, na stolu, flaša crnog vina bez etikete; flaša ostavlja na papirnom stolnjaku crvene polukrugove.

Rukuju se s nama.

"Ça va?"

"Ça va", kaže Jurij Golec.

"Kako je gospođa?" pita vlasnica.

"Umrla je", kaže Jurij Golec.

Vlasnik restorana ispija gutljaj vina.

"Pa nema ni nedelju dana kako je gospođa bila tu", kaže.

"Mon Dieu, mon Dieu. Saobraćajna nesreća?"

"Leukemija", kaže Jurij Golec. "Mi bismo nešto pojeli."

"Sedite tamo", kaže vlasnik, pokazujući nožem na jedan sto. "Ili tamo. Gaston! donesi jelovnik gospodi. Eto šta vam je život. A čini mi se da je gospođa još koliko juče sedela tu. Baš tu gde vi sada sedite. Bojim se da gotovih jela nema. Tri je sata. Preporučio bih vam rosbif. Gaston!"

"Za mene pile", kaže Jurij Golec. "Sa pomfritom. I zelenu salatu. Umrla je pre više od mesec dana."

"A vaš prijatelj šta će?"

"Omlet", kažem. "I bokal crnog vina."

"Ne za mene", kaže Jurij Golec. "Ne pijem."

"A gospođa se tako pazila", kaže vlasnica. "Jela je samo prirodnu hranu. Jaja. I ribe. I voće. I mnogo karota. Gaston, donesi gospodinu viljušku."

"Poslednjih godina", kaže Jurij Golec nagnuvši se k meni, "jela je samo travu. Kao krava."

Vratili smo se ponovo u Noemin stan. Jurij Golec je kupio usput tri boksa "rotmansa" – zalihu dovoljnu bar za deset dana. Platio je i moje cigarete.

"I ja sam godinama pušio 'goloaz' ili 'žitan', kaže on. "Sve dok nisam dobio francusko državljanstvo. Pušio sam to đubre da bismo imali isti ukus u ustima."

Čim smo stigli, on poče:

"Ti, dakle, želiš da se bacim pod metro kao nesrećni Raul. Molim te nemoj da me prekidaš. Hoćete da mi se to dogodi? A ja, vidiš, nisam u stanju da presečem sebi vene. Užasavam se krvi, kao junak tvog romana. Pogotovu sada. Tokom mesec dana išao sam kod nje u bolnicu svakog dana. Dočekivao sam zoru kraj njenog kreveta. Bez duvana i pića. Neću da ti pričam o svemu tome. O krvi, povraćanju, izmetu, gnoju. Bili smo u braku trideset i tri godine. Upoznali smo se u Poljskoj, kada smo oboje izišli iz logora. Ona iz ruskog, ja iz nemačkog. Poslednjih dvadeset godina nismo živeli pod istim krovom. Ja sam za to vreme spavao s mnogim ženama; pretpostavljam da je i ona imala ljubavnika. Koliko? Ne znam. Ali je, uprkos tome, postojalo između nas nešto što nas je spajalo. Nešto temeljno; nešto što spaja čoveka i ženu zauvek."

Telefon je zazvonio, i on je ponovo razgovarao s nekim na nemačkom, tiho. Ukoliko to nije bio jidiš. Onda je opet seo naspram mene:

"Mesec dana pre nego što je počela da poboljeva, šetali smo se Bulevarom Sen Mišel. Dan je bio vedar, kao ovaj današnji. U jednom je trenutku zastala i uhvatila me za ruku: 'Volela bih da živim sto godina', rekla je. 'S tobom.' Onda smo se poljubili. U usta."

Jurij Golec ispi gutljaj vina. "Odličan bilans za jedan stari jevrejski par", zaključio je. "Posle trideset i tri godine zajedničkog života."

"Bilo bi dobro da što pre otputuješ negde", rekao sam. "I šta je konačno sa tim testamentom?"

"Postoji mogućnost da mi nije ostavila ništa. I nije me briga. Samo da se završe te formalnosti. No sve sad to nije više važno. Ja sam završio svoje. Pomogao sam nekim ljudima. Spavao sa desetak žena. Možda i stotinak. Ponešto sam i napisao; kao prstom po vodi. Ja nemam više snage ni radoznalosti."

"Znam kako se osećaš. Bio sam se i ja nagnuo nad taj ponor, nedavno. Ljudi ti tu ne mogu dati nikakav savet, a Bog se u tim stvarima, dozvolićeš, malo pita. Počeo sam tada da tragam za knjigama koje će mi dati snage da preživim. I došao sam do tragičnog zaključka da mi sve te knjige kojima sam se kljukao decenijama u ovom odsudnom času ne mogu pomoći. Preskačem ti svete knjige i drevne mudrace: za njih nisam bio spreman jer mi je nedostajala polazna tačka: verovanje u Boga. To što ti imaš. Čitao sam najrazličitije pisce i knjige: gnostike i gnostičke komentare, Preživeti od Bruna Betelhajma, Lindemanov Autogeni trening, Sudbinu zadovoljstva od nekog Olanjijea, Geteov Izbor po srodnosti, Dan, noć od Braunšviga, Rozenfeldova Psihotična stanja, romane Filipa Rota, pa čak i Bergmanov Život marioneta, jer sam sâm sebi ličio na marionetu čije konce pokreće sudbina. Jedino što sam izvukao iz te lektire, jeste da pred gorućim pitanjima u knjigama nema odgovora. Da smo vođeni genima, đavolom ili Bogom, i da naša volja, u sudbinskim časovima, nema nikakvog udela i da nas pokreću strasti. Kao kad plivač zamahuje ali obala ne samo da se ne odmiče, nego lepo vidiš kako te tok vode – jer plivaš uzvodno – nosi u suprotnom pravcu. Ali, srećom, strasti, kao i nesreće, imaju svoj vek, kao biljke i životinje."

Osećao sam kako mi reči zvuče prazno i knjiški, nije lako odgovoriti čoveku koji vam postavi pitanje: zašto da živim? Moje su namere bile poštene: pozivajući se na sopstveno iskustvo, želeo sam da mu ukažem na blagotvorni učinak vremena, da mu predstavim budućnost, njegovu budućnost: sedi negde na obali Mediterana, greje kosti na proletnjem suncu, ispija svoj kapućin i tapka po zadnjici mlade konobarice.

"Na kraju krajeva, treba da živiš zato jer je ovo jedini život."

On je samo odmahnuo rukom.

"Ne zaboravi da ja verujem u Boga", rekao je, "a on će mi oprostiti".

Taj mučni razgovor prekinulo je zvonjenje na vratima. Jurij Golec mi je predstavio gošće po imenu, zatim je dodao: "Moje štićenice."

Za mene je rekao da smo stari prijatelji i da sam pisac.

"On je napisao predgovor za moju poslednju knjigu", rekao sam kako bih prikrio svoju zbunjenost.

Bile su to dve mlade lepe žene, bujne kose, krupnih jagodica, pomalo kosih tatarskih očiju.

"Oh, Jura, zašto nam to nisi kazao", reče Nataša.

"Vidiš", nastavila je Dola (ime je dobila po Dolores Ibaruri), "ti treba da živiš makar za druge. Kakve su to ružne stvari o kojima govoriš. Kakav pištolj, Boh s tobój." Onda se obrati meni: "Ako je Jurij napisao predgovor za vašu knjigu, onda mora da je to nešto dobro."

Obećao sam im da ću im poslati primerke svojih knjiga; ovu sa predgovorom Jurija Goleca i, naravno, i onu u kojoj je reč o logorima. (Bile su kćeri nekog sovjetskog generala koji je stradao u čistkama.)

"U zdravlje", kaže Nataša, koja je natočila svima.

"U vaše zdravlje", kaže Jurij Golec odsutno.

"Ima u životu toliko lepih stvari", kaže Dola. "Prijateljstvo, na primer. A ti si, vidiš, potreban svima nama. Da nije bilo tebe, gde bismo se nas dve sklonile kada smo došle u Pariž. Ne možete zamisliti šta je sve Jura učinio za nas. Njegov je stan ambasada za sve izbeglice sa Istoka. Za Ruse, Poljake, Ukrajince, Estonce. Za sve. Od kada vi poznajete Juru?"

"Najmanje deset godina", kažem.

"Upoznali smo se, davno, na jednom prijemu", kaže Jurij Golec. "Kada mu je bila izišla prva knjiga na francuskom."

Nota. Taj je prijem bila priredila gospođa Ursula Randelis, mecena južnoameričkih pisaca. Uz njih su prolazili, na mala vrata, i pisci iz drugih zemalja. Ovaj je koktel bio priređen povodom izlaska knjige jednog Portugalca, jednog Španca i moje; pojavile su se u ediciji koja je štampala uglavnom Latinoamerikance. Nisam nikog poznavao, a nisam se usudio da jedem, pošto nisam znao kako se otvaraju rakovi i ljuskari; tako sam presedeo celo veče na jednom kanabeu, i pio. Oko tri izjutra, jedna mi je mlada žena predložila da me odveze kući kolima, i ja sam u njenom kupatilu povraćao, ležeći na podu, polumrtav. Srećom, čovek zaboravlja ono što je namenjeno zaboravu. Tokom godina, taj se nesrećni prijem bio izbrisao iz mog sećanja, i preko svega bi pala večna tama da me Jurij Golec nije na to podsetio pre dva-tri meseca. Pitao me da li je o mojoj novoj knjizi pisala Mari La Kost. Rekao sam mu da ne znam ko je to. "Kavaljerstvo je lepa osobina", rekao je on. "Ali ti si, dragi moj, spavao sa njom. To nije ni za koga tajna. Na onom prijemu kod Ursule Randelis ljubio si joj ruke naočigled njenog muža. A onda ste ujutro odmaglili negde zajedno." – "Mislio sam da je to služavka gospođe Ursule Randelis", rekao sam. "Bio sam i sâm začuđen što ima toliko kupatilo. Sa ružičastim pločicama i bideom."

Da bih, dakle, skrenuo razgovor na drugu stranu, rekao sam:

"Mislim da biste ga morale nagovoriti da ne stanuje ovde."

"Vidiš, Jura, svi ti kažu da nije dobro da živiš u njenom stanu", kaže Nataša. "Rekle smo mu to sto puta."

"Samo da se završe ove formalnosti", kaže Jurij Golec.

"A dotle, na posao", kaže Dolores-Dola, i obe žene ustadoše istovremeno. "Skulpture su sklonjene, to je u redu. Ostavi te pepeljare, Jura, ja ću ih isprazniti. Šta ćemo sa ovim?"

Stajali smo u drugoj sobi, gde je bila smeštena Noemina biblioteka. Knjige su bile poređane duž celog zida, do plafona.

"To su vredne knjige", kaže Jurij Golec, uzevši sa police jedan tom Jüdische Enzyklopädie.

One baciše jedan pogled po policama, zatim svaka uze po knjigu, nasumce.

"To su nove knjige", kaže Dola. "Ono što te interesuje prebacićemo sutra kolima u tvoj stan. Ostalo – u antikvarnicu."

Jurij Golec je stajao nasred sobe sa jednim tomom Jüdische Enzyklopädie, ne znajući šta će s njim.

"Neke su sa autogramima", kaže.

"Nije valjda imala potpis Viktora Gjugoa", kaže Nataša. Čučala je na podu i opipavala prstima, kao kada se proba štof, izlizani tepih u Noeminoj sobi. "Ovaj je jedan persijski", kaže, pokazujući na tepih ispred toaletnog stočića, na kojem su, kao u kakvoj Bodlerovoj pesmi, još stojale poređane bočice sa parfemima.

"Sutra ćemo doći kolima po sve to", kaže. "Vladjimir Edmundovič, monsieur Bauman i nas dve. Vidiš, Jura, sve će se to srediti."

"A šta je ovde?" pita Dola, pokazujući na plakare u holu.

"Njene krpe", kaže Jurij Golec, otvarajući vrata plakara, pošto je spustio enciklopediju na radijator. "U poslednje vreme kupovala je bunde. Žalila se na hladnoću. Nosila ih je i po kući. Tvrdila je da tek sada oseća posledice studeni koja joj se uvukla u kosti pre nekih četrdeset godina u Sibiru. Pustjaki", dodaje, odmahujući rukom. "Razmišljala je da se preseli zauvek u Afriku."

"Tu ima nekoliko dobrih bundi", kaže Dola. "To takođe treba prodati. Ova jedna košta najmanje dvadeset hiljada franaka."

"Sto dvadeset", dodaje Jurij Golec. "Obukla ju je samo jednom. Prošle godine. Za Jom kipur."

"Za šta?" pita Nataša.

"Za praznik", kaže Jurij Golec.

"Tu ima najmanje trideset pari cipela", kaže Dola.

"U Rusiji", kaže Nataša (koja je tek nedavno emigrirala, i koja se još služi antikomunističkom propagandom), "ovo bi se moglo prodati za devize, kod 'Berjoske'."

"Boh s tobój", kaže Dolores-Dola, "kakva 'Berjoska'! Treba to dati Crvenom krstu."

"Možda će nešto od toga dospeti, via Croix Rouge, do Avganistana", kaže Jurij Golec, bacivši pogled na sat.

Tada je zazvonilo na vratima.

"Doktor Vildgans", kaže on kao za sebe.

Doktor Vildgans je visok tridesetogodišnjak, bujne kudrave kose prošarane belinama. Ima u njemu nečeg divljeg, "beduinskog", ne samo zbog neobične boje očiju, zelenožute, i velikog šala koji je prebacio preko ramena. Pre dve nedelje vratio se iz Avganistana. Sa još dvojicom lekara bio se prebacio preko granice i, preobučen u borca, krstario planinskim bespućima. Posmatrao je iz zaklona zasede i gledao dogledom borna kola koja napušta posada; izvršio je nekoliko amputacija, pod šatorom, u najminimalnijim uslovima, negde na stotinak kilometara od Kabula.

"Pomogao si tolikim ljudima", kaže odjednom Jurij Golec, "a meni nećeš".

"Dve pred spavanje", kaže doktor Vildgans, stavljajući flašicu sa pilulama na sto. "Ove su efikasnije."

Pošto su dve žene već bile otišle, na sobu kao da bejaše ponovo legla neka teška magla. Čulo se prigušeno brujanje grada; kroz zidove je dopirala muzika odnekud iz susedstva: neko je uporno vežbao na saksofonu hromatsku skalu; zvuk se s vremena na vreme stapao sa zavijanjem sirena ambulantnih kola.

"Možeš slobodno da govoriš pred njim", kaže Jurij Golec, obraćajući se doktoru Vildgansu.

"Nemoj to od mene da zahtevaš. Ja sam lekar."

"Baš zato", kaže Jurij Golec. "Ti si lekar, a meni je potreban efikasan lek. Cijanid. Ili pištolj."

"Te će ti pilule pomoći."

"U redu", kaže Jurij Golec. "Vi hoćete, dakle, da se bacim sa četvrtog sprata. Da se ubogaljim. Kao nesrećni Raul. Ti poznaješ Raula. Ili da presečem sebi grlo. 'Drugovi moji i prijatelji moji videći rane moje odstupiše, daleko stoje bližnji moji'."

Onda se naglo podigao i odneo pepeljaru da je isprazni. Nije zatvorio vrata kupatila, kao da se bojao da ne skujemo neku zaveru protiv njega. Čuo sam ga kako mokri i kako povlači vodu.

"Nisam u stanju da presečem sebi vene, ni da se obesim", kaže, vraćajući se sa pepeljarom koja se ponovo blistala. "Ne mogu da zamislim svoje lice naduto i modro, sa isplaženim jezikom. Tih sam se scena nagledao u životu. I mogu vam reći da obešen čovek ne izgleda nimalo lepo. I pri tom me više ne uzbuđuje ni činjenica da bih mogao još jednom, poslednji put, da svršim. Ukoliko je tačno da čovek na vešalima svršava. Da li se ovo može piti sa alkoholom?"

Držao je u ruci bočicu sa pilulama.

"Ne bih ti preporučio", reče doktor Vildgans.

Sutradan sam mu ponovo telefonirao.

"Vi ste na broju trista dvadeset pet – dvadeset i šest – osamdeset, u stanu gospođe Golec, zvane Noemi Dastre. Umoljavate se da ostavite svoju poruku i broj svog telefona. Doviđenja i hvala."

Bio je to Noemin glas. Dolazio je s neba ili iz pakla, svejedno.

U petak sam otputovao u Lil, na časove. Imao sam desetak studenata; predavao sam im "jedan od idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji uz ruski i poljski..." Pokušao sam da iskoristim bučni ulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih uputim u srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenar cenila, o čemu svedoče njene Istočnjačke priče. Nisu čitali Margaret Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Soneti. Nisu znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica.) Prešao sam onda na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da učim palatalizaciju i jotovanje.

U subotu sam se javio gospođi Ursuli Randelis.

"Na reponderu je Noemin glas", rekao sam. "Imao sam utisak da razgovaram sa onim svetom."

"I mene je presekao s tim reponderom", kaže ona.

"Tražio je da mu dobavim pištolj."

"Tražio je i od mene, ne boj se. Nisi jedini. On je uvek imao smisla za dramatično. Ja ga bar dobro znam. Već nekih trideset godina. Bože, kako vreme leti. Noemina ga je smrt potresla, razumem. To se s njom dogodilo tako iznenadno. Ni lekari nisu bili sasvim sigurni. Imala je stalno neke temperature. I vidiš. Za manje od mesec dana. Ne znam koliko ti je poznato, ali oni već dvadeset godina nisu živeli zajedno. Neka joj je laka zemlja, imala je lošu narav. Ona ga prosto nije razumevala. Neće valjda celog života da spava sa jednom ženom. Pa nije on rabin! Ni mene nije podnosila. Nije to više nikakva tajna: bila sam mu ljubavnica. Onda kada sam izašla iz samostana. Ima tome dvadeset godina. Dvadeset i pet. Od tada smo samo prijatelji. Najbolji prijatelji. Ne shvatam kog će mu vraga njen glas na reponderu. Izvini, neko mi zvoni."

Posle male pauze:

"Moj sin. Upisao je španski. Krv nije voda. Neću da ga nadgledam. Samo da se ne drogira, kažem mu. Jurij Golec je kao dete. On nije u stanju da uplati račun za telefon. Bog zna koliko su mu ga puta ukidali. Onda Ursula trči da sredi stvar. I za struju, kiriju. Za sve. ¿Misliš li da je Noemi ikad mrdnula prstom? Nikad. Njemu je potrebna majka. Ili sestra. '¿Kako si, Jurij?' pitam ga. 'Sve je u redu', kaže on. 'U najboljem redu.' 'Vidim da nešto ipak ne valja', kažem. 'Neprilagođenost ljudskog bića na egzistenciju', kaže on. 'Samo to.' Sad mu je to nasledstvo palo za vrat. To ga muči. ¿Šta je bilo s tim? Ni sama ne znam. Izgleda još nije zvanično otvoren testament. Zbog toga ne mrda iz tog stana. Rekla sam mu da ostavi ključ onoj maloj Japanki. Imaju, vrata do vrata, neku Japanku. Studentkinja. Pitam se, nije li spavao s njom. Noemi, naravno, nije ni nju podnosila. Treba u svakom slučaju da se što pre makne iz tog stana. I da ne dramatizuje. Ma kakav pištolj. Među nama budi rečeno, postoji mogućnost da mu nije ništa ostavila. Ni centa. Ona je u stanju da mu to priredi. Znači, rekao ti je. U redu, to je njen novac, ona ga je zaradila, i neka čini s njim šta god hoće. Jevrejski folklor ili afrička skulptura, meni je svejedno. Samo da se to već jednom sredi. U svakom slučaju, sad ga treba ostaviti na miru... To si mu dobro rekao. A kroz godinu dana, sve će biti u redu. Kao da ja nisam imala krize. Pokaži mi normalnog čoveka koji nije imao krizu. ¿Kad me je napustio Anhel Asturijas, misliš da ja nisam imala krizu? Imala sam je, i te kako. Jeste, pila sam, uzimala pilule, i sve. Izvini, opet mi neko zvoni. Kod mene je ludnica. Do-la-zim! Javi se ovih dana. Do grla sam u poslu. Prevodim Kortasara. Ne znam šta će biti od toga. Kad god hoćeš. Momenat! Dolazim! Možeš i u kasne sate. Do jedan. Do dva. I kasnije. Dolazim, mierda!"

U nedelju sam bio pozvan kod Gospođe d'Orseti. Posle razvoda od jednog pariskog galeriste živela je sama i u svom velikom apartmanu, u blizini parka Monso, priređivala intimne večere. Bavila se astrologijom, kolekcionarstvom i modom, što je, po Bodleru, deo umetnosti. Gutala je gotske romane, pilule za spavanje i belo vino. Bila je dobar prijatelj sa Kenoom i Perekom, poznavala je De Kirika, Rene Šara i Dadu. Kod nje se pila tekila, viski, votka i belo vino, koje je stizalo sa njenog imanja. Govorila je o sebi u trećem licu: "d'Orseti je trčala jutros u šest po parku Monso; d'Orseti ima temperaturu od trideset i osam stepeni; d'Orseti putuje sutra u London; d'Orseti će pozvati na večeru Armanija".

Bio sam iznenađen kada sam video da mi je određeno mesto na čelu stola, s obzirom na to da je te večeri bila pozvana i udovica princa S., likovni kritičar i prevodilac, kao i čuveni modni kreator Armani. Smatrajući da je to posledica odsustva konvencija ("d'Orseti mrzi konvencije"), seo sam na mesto koje su mi pokazali, ne želeći da ispadnem i sam kao čovek koji odveć obraća pažnju na formalnosti.

Razgovor se vodio o ljudima koje nisam poznavao ili o temama koje me nisu interesovale: o modi, o feminizmu, o pederastiji, o konceptualizmu, o stripovima. Glavna je tema večeri bila, međutim, jedna opera koju nisam video i uloga mlade pevačice koja je debitovala u toj operi. Gospođa d'Orseti je smatrala njenu pojavu plebejskom, njen glas vulgarnim, njene intervjue glupavim; Armani, koji je uspeo da pridobije za sebe prostu većinu, tvrdio je, naprotiv, da je rođena nova zvezda, koja će uskoro zasijati nad evropskim operskim nebom; nova Marija Kalas.

Čak i oni koji su imali sasvim negativno mišljenje o gospođi d'Orseti, tvrdeći da je lezbejka i alkoholičar, priznavali su, međutim, njenu kulinarsku veštinu i njenu gastronomsku fantaziju. Te večeri nam je, kao predjelo, poslužila kavijar, tunjevinu sa crnim maslacem i karote sa pavlakom, a kao glavno jelo, "šarana u pesku" i jagnjetinu sa rabarberom i orasima; zatim sir i sladoled od pistaća i ananasa, sa prelivom od kasisa. Uz to je služeno belo vino "d'Orseti" iz 1967, sa devizom "In vino veritas", štampanom na žutoj etiketi, kao i bordo, za one koji nisu hteli da prave kompromis sa ukusom domaćice.

Posle večere, gospođa d'Orseti je sedela na podu, ogrnuta grimiznim šalom i ljuljala se jedva primetno po ritmu muzike sa gramofona (Ramo, Brams, Vivaldi). U jednom trenutku postavila je svoju čašu na tepih i dala mi glavom znak da je sledim. Kad smo stigli u spavaću sobu, posadila me na ivicu kreveta sa ljubičastim baldahinom, stavila mi je u ruku čašu i natočila mi do vrha. Sipajući mi votku, rekla je:

"Tvoj prijatelj Jurij Golec izvršio je samoubistvo. Htela sam da večeraš na miru. Sad te ostavljam samog. Kad budeš imao potrebu da razgovaraš s nekim, d'Orseti ti stoji na raspolaganju."

Sahrana je bila zakazana za utorak, u četiri, međutim, ceremonijal je počeo skoro sat kasnije. Izgleda da su ljudi ovde naviknuti na to, jer kada sam došao, tačno u zakazano vreme, na groblju još nije bilo nikog. Pomislio sam da su se prijatelji Jurija Goleca okupili kraj rake ili pred kapelicom; tada se pojavila Luba Jurgenson, moja poznanica, i sad smo čekali zajedno pred grobljanskom kapijom. Oko pet počeo je svet da se okuplja. Da li su oni došli na sahranu Jurija Goleca, pitali smo se nas dvoje, kao što su se po svoj prilici pitali i oni, gledajući nas kako se grčimo na hladnom vetru. Luba Jurgenson, pisac, emigrant i jedna od štićenica Jurija Goleca, najzad je ugledala zajedničke prijatelje; prišla je nekoj ženi u crnini, s kojom se zagrlila. "Sestra Jurija Goleca", rekla mi je. "Upravo je doputovala iz Amerike." Dolores-Dola i Nataša pojavile su se u društvu nekog mladića sa kaubojskim šeširom i pantalonama sa lampasima, za koga mi Luba Jurgenson reče da je takođe ruski emigrant, slikar. Konačno nas je bilo tridesetak: Emil Sioran, Adolf Rudnjicki, Ana Novak, književnica i bivši logoraš, predstavnici izdavačke kuće Galimar, sekretar za kulturu izraelske ambasade, delegat jevrejske opštine, prijatelji i poklonici Jurija Goleca.

Gospođa Ursula Randelis održala je zadatu reč i, uprkos mojim predviđanjima, nije se pojavila na sahrani. Tog jutra mi je rekla:

"Ja ne volim mrtve; volim žive. Poslednji put sam bila na sahrani svoje majke, ima tome dvadeset godina. Onda sam, zbog njega, napravila izuzetak, i otišla sam, nema tome valjda mesec dana, na Noeminu sahranu. Sad mi je dosta toga za ceo život. Oh, oh. ¿Ko će mi odsad govoriti: 'Matora štrumpirana kobilo' ¿Ko će mi govoriti: 'Matora goim-kobilo, opet su mi ukinuli telefon'? ¿Ko će mi reći: Hajde da skvasimo grlo, stara bedevijo'? Sledeći put kad budem išla na groblje... Dođite posle sahrane kod mene, svi. Ne znam kakvi su jevrejski običaji, i ne tiču me se. Prirediću nešto da se pojede. I ispićemo po čašu votke za njegovu dušu. Ali na sahranu neću ići. Osim, jednog dana, na svoju."

Rabin je bio čovek pedesetih godina, vitak, izbrijan, u crnom kaftanu, i nije imao ništa od bradatih biblijskih proroka; najviše je ličio na jednog od onih francuskih sudija sa togom koji se viđaju u kafeima oko Palate pravde. Raširivši ruke, s dlanovima okrenutim naviše, pravio je prstima pokrete, dozivajući nas:

"Priđite bliže i okružite ga, kao što ste ga okruživali za života. Bliže, još bliže, gospodo."

Sanduk je bio podignut na podijum u jednoj od grobljanskih aleja pod velikim platanom. Na širem delu poklopca nalazio se četvrtast prozor, kao na kakvoj osobnoj Nojevoj barci koja će preneti telo putnika na čvrsto kopno večnosti. Na poklopcu su bila pričvršćena sjajna metalna slova: "Jurij Golec, 1923-1982", kao kakav idealno sažet podatak za Jüdische Enzyklopädie.

U času kada je rabin počeo da govori, primetih doktora Vildgansa; njegova se krupna figura pomolila iza jednog nadgrobnog spomenika. Valjda mi se stoga učinilo da nije došao stazom, nego odnekud sa groblja.

Od kada mi je gospođa d'Orseti saopštila da se Jurij Golec ubio, moje su sumnje pale na doktora Vildgansa. Ovaj njegov dolazak sa zakašnjenjem i nekako kriomice, samo je još više pojačao moju sumnju. Pokušavao sam da prodrem u njegove misli: da li je osećao kajanje? Ili je, možda, bio ponosan, kao čovek koji je izvršio svoju dužnost prema bližnjemu? Na kraju krajeva, mislio sam, on je kao prijatelj i lekar mogao najlakše da proceni valjanost svoje odluke; doturiti ampulu cijanida ili dobaviti pištolj čoveku koji doziva smrt kao spasenje, bilo bi moralno opravdano. Moje podozrenje bilo je pojačano i time što je doktor Vildgans bio poslednji čovek koji je viđen sa Jurijom Golecom; one večeri ostavio sam ga nasamo s njim. Možda je Jurij Golec uspeo najzad da ga ubedi snagom svojih argumenata.

Zbog ulične buke i zbog ravnodušnosti ljudi po velikim gradovima, izgleda niko nije čuo pucanj. Japanka iz susedstva nije bila kod kuće. Tako se nije tačno znao ni čas kada je potegao ruku na sebe. Policija je vršila uviđaj, i nije joj bilo baš stalo da obaveštava radoznalce o pojedinostima.

Da li je trebalo da mu pomognem? razmišljao sam. Mogao sam zaista, preko svojih Jugovića, da bez velikog rizika kupim pištolj. Savest mi je bila nemirna. Zamišljao sam ga kako leži na pločniku krvav i razbijene lobanje, kako mu krv otiče iz vena, ili kako visi obešen u plakaru među Noeminim bundama, pomodreo, isplažena jezika, očiju koje su iskočile iz duplji. Osećao sam se kao neko ko nije pritekao u pomoć čoveku u životnoj opasnosti; kao kukavica koja je ostavila prijatelja na cedilu.

To se osećanje mešalo sa osećanjem krivice druge vrste: kako su svi znali da sam ja bio jedan od poslednjih koji su ga videli za života, to sam imao utisak da me sumnjiče. Gospođa Ursula Randelis mi je preko telefona ponovila dva-tri puta preteću formulu: "Da mi je dohvatiti toga gada koji mu je doturio pištolj", i meni se činilo da je ta pretnja upućena meni.

Te me mòre oslobodio doktor Vildgans. Kao da je slutio moje sumnje, prišao mi je i dugo mi je stiskao ruku. Ispričao mi je kraj Jurija Goleca: kupio je lovačku pušku sa municijom za krupnu divljač; cev je naslonio na srce. Na stolu je ostavio račun prodavnice oružja, kako bi otklonio svaki nesporazum; i kako bi svima nama dokazao da smo šeprtlje a da on sam nije tako nesposoban za praktične stvari kao što smo mislili. Na poleđini računa napisao je nervoznim rukopisom svoj kafkinski testament: "Moje papire spaliti."

U tekstu koji je rabin pročitao prepoznao sam kratku belešku, štampanu pre dvadeset godina na omotu jedinog romana Jurija Goleca. "Rođen u Ukrajini u godinama neposredno posle građanskog rata, Jurij Golec, negdašnji logoraš iz Aušvica, živeo je u Parizu od četrdeset i šeste godine. Posle studija orijentalistike u Poljskoj, Nemačkoj i na Sorboni, radio je kao korespondent stranih listova. Svoj jedini roman – bio je, kako se kaže, pisac jedne knjige – napisao je direktno na francuskom." Zatim je nabrojao njegove pesničke zbirke i esejističke priloge u časopisima, i istakao značajnu ulogu koju je Jurij Golec odigrao u dodeljivanju Nobelove nagrade Elijasu Kanetiju. "Pomagao je bližnjima; okretao je svoju molitvu ka Jerusalimu; verovao je u Boga na svoj način."

Kada je rabin počeo da čita psalme Davidove, na hebrejskom i francuskom naizmenično, pet-šest muškaraca stavilo je kalote koje su izvadili iz džepova; doktor Vildgans je stavio na glavu maramicu presavijenu na četvoro.

Rabin je čitao, držeći Bibliju na sanduku kao na katedri, odupirući se pesnicama o poklopac:

"Obuzeše me smrtne bolesti, i potoci nevaljalijeh ljudi uplašiše me. Opkoliše me bolesti paklene, stegoše me u zamke smrtne."

Zatim je nastavio na hebrejskom: "Adonaj, Adonaj."

"Gospode! nemoj me karati u gnjevu svojem, niti me nakazati u jarosti svojoj. Jer strijele tvoje ustrijeliše me, i ruka tvoja tišti... Iznemogoh i veoma oslabih, ričem od trzanja srca svojega. Gospode, pred tobom su sve želje moje i uzdisanje moje nije od tebe skriveno... Drugovi moji i prijatelji moji videći rane moje odstupiše, daleko stoje bližnji moji... Nemoj me ostaviti, Gospode, Bože moj! nemoj se udaljiti od mene. Pohitaj u pomoć meni, Gospode, spasitelju moj."

To bejaše dalek odjek Davidova glasa koji je dopirao do nas iz mraka istorije i vremena; ono što je jedan nadahnut i nesrećan pesnik napisao pre nekih tri hiljade godina, evo, još nam prodire u srce kao nož i melem.

"Vičem tebi, Gospode; velim: ti si utočište moje, dio moj na zemlji živjeh. Čuj tužnjavu moju, jer se mučim veoma. Izbavi me od onijeh koji me gone, jer su jači od mene. Izvedi iz tamnice dušu moju, da slavi ime tvoje. Oko mene će se skupiti pravednici, kad mi učiniš dobro."

U blizini iskopane rake, na ivici mermerne ploče, ugledah jednog crknutog pacova; ležao je na stomaku, kao da je bio zastao na trenutak; njegov rep, ukrućen i prav, padao je na zemlju kao poražena zastava. Šta ga je dovelo ovamo? Od čega je uginuo? pitao sam se. Ima li u tome udela Božje proviđenje? Jurij Golec, koji je bio poznavalac Talmuda i Upanišada, našao bi bez sumnje neko objašnjenje te pojave, i ne bi video u tome provokaciju. Onda se prisetih: "Nekoliko pacova – kao teška borna kola – vraćalo se u svoje garaže". To je bio, dakle, mislio sam, taj pacov iz poređenja; jedan od onih koji su pravo iz njegovog romana prispeli na Monparnasko groblje. Jer ništa nije postojano osim velike iluzije stvaralaštva; tu se nijedna energija ne gubi; svaka napisana reč je kao postanje.

Stajao sam kraj ploče i posmatrao. Pribijeni uz kamen, i kao zgrčeni, mravi su upravljali svoje fine antene ka toj ogromnoj nadutoj telesini, ne usuđujući se još da je napadnu. A taj mrtvi, taj živi pacov iz romana, ležao je tu nepomičan, još nedirnut vidljivim znacima raspadanja, kao teška borna kola kojima je protivoklopna mina razbila gusenice a posada ih napustila.

"Propadam u dubokom glibu, gdje nema dna; tonem vodi u dubine, i vali me zatrpavaju... Nek izađe preda te molitva moja, prigni uho svoje jauku mojemu; jer je duša moja puna jada, i život se moj primiče paklu... Metnuo si me u jamu najdonju, u tamu, u bezdanu."

Grobari spustiše konopima sanduk u raku koja je bila iskopana u blizini aleje. Slova na Noeminom uzglavlju već su bila patinirana; mermerna ploča ličila je na santu leda koja je preostala od zimus; na ogoleloj žici venaca nazirale su se trake krep-papira s kojih je kiša sprala boju.

Prolazeći kraj rake, bacismo na sanduk šaku zemlje, kao što su nekad, u pustinji, bacali kamenje na mrtvace, da im zveri ne bi raznele kosti. Zemlju, donesenu iz Jerusalima, držao je u naručju, u drvenoj škrinji, jedan od grobara; zemlja je bila svetla i rastresita, izmešana s peskom pustinjskim. Venci su bili naslonjeni na Noemin grob. Na jednom je stajalo: "Juriju Golecu – Neka ti oprosti Bog." Razumeo sam, mada nije bilo napisano ime naručioca: "Ja volim žive; mrtve ne volim." Znao sam ko je mogao ostaviti ovu strogu poruku, koja je bila znak ljubavi.

Sačekao sam da grobari stave mermernu ploču, istu onakvu kakva je bila i na Noeminom grobu. Onda sam im pomogao da razmeste vence, pravično. Posle toliko godina, sada su, kao ljubavnici starih vremena, počivali pod istim krovom; ne u istom grobu, ali jedno kraj drugog. Posle trideset i tri godine zajedničkog života.

Odličan bilans za jedan stari jevrejski par, rekoh u sebi.

Post scriptum:

Ime Jurij Golec nije izmišljeno; ono je samo jedno od imena koje je dao Pripovedaču u svom jedinom romanu – Krv neba – moj nesrećni prijatelj Pjotr Ravič. Tako je njegov lik ostao u ovoj priči na pola puta između stvarnosti i sveta platonovskih koncepata.

Cena bunde učinila mi se u prvi mah preteranom, i bio sam spreman da je spustim, proizvoljno, skinuvši jednu nulu sa kraja cifre. Srećom, u času kada sam završio priču, našao sam u novinama (od 19. novembra 1982) oglas jedne robne kuće specijalizovane za prodaju krzna; ruski samur, sa popustom od 15%, koštao je u tom času 106.000 franaka (ranija cena 125.000). Tako sam, šest meseci pošto sam zavirio u garderobu one što se ovde zove Noemi, doznao da je njena najskuplja bunda morala biti "zibelin" (ruski samur), da je to krzno vredelo onoliko koliko je u priči rečeno da vredi, i da J. G. nije, dakle, preterivao. Izvan ovih utilitarnih činjenica, kao što je cena krzna, otkrio sam čitavu egzotičnu faunu, i video, naknadno, u živom sećanju, Noeminu garderobu, gde se presijavalo krzno meni nepoznatog porekla: vizon, zlatna lisica, plava lisica, ris, kanadski vuk, astrahansko jagnje, dabar, barska nutrija, svizac, američki pacov, kojot, koji su, evo, ušli u pripovetku na mala vrata, naknadno, stvarajući nove asocijacije, otvarajući nove svetove: zanate, berzu, novac, avanturu, lov, oružje, noževe, zamke, krv, anatomiju životinja, zoologiju, daleke egzotične predele, noćne krike životinja, lafontenovske basne; veliko je iskušenje priče. U njoj se ne smeju, kao u romanu, otvarati tek tako vrata ormanâ i plakarâ.

www.danilokis.org

Piotr Rawicz (1919-1982)