Danilo Kiš: Izmeðu nade i
beznaða. – [u:] Homo poeticus. –
Sabrana dela Danila Kiša
[knj. 9]. Objavljeno o
60. godišnjici pišèevog roðenja.
– Beograd:
Beogradski izdavaèko-grafièki zavod,
1995. – str. 190-193.
IZMEÐU NADE I BEZNAÐA
Kada bih hteo da sažmem na najkraæem moguænom prostoru ono saznanje koje sam stekao iskustvom, liènim kao i civilizacijskim, dakle lektirom, saznanje koje èini kvintesenciju moga pisanja, onda bi se to moglo svesti na sledeæe: u osnovi ljudskog iskustva leže dve u suštini kontradiktorne pozicije (i tu se pozivam na Kestlera, jednog od mojih uèitelja): pozicija "jogija" i pozicija "komesara".
Pozicija "jogija" jeste metafizièki i ontološki status, obuzetost poslednjim pitanjima (života i smrti), a ona druga jeste pozicija društvenog biæa, èoveka koji metafiziku svodi na sociologiju, nalazeæi u društvenom statusu totalitet biæa. Dve borbe, dakle, dva naèina gledanja na stvari, na egzistenciju. Ako se osvrnem sada na svoje sopstveno "delo"
(reè koju stavljam pod navodnike, sledeæi Borhesov primer), onda vidim da se te dve pozicije dijalektièki prepliæu u tih mojih sedam-osam knjiga, i to još od one prve, u kojoj su se pojavila, godine 1962, u jednom tomu, dva moja kratka romana. Prvi se zvao Mansarda a drugi Psalam 44. Prvi je imao podnaslov satirièna poema i bio je nekom vrstom mladalaèkog portativnog inventara metafizièkih razmišljanja i sanjarija, dok je drugi bio nekom vrstom dokumentarne proze sa temom iz Aušvica. Ta se linija naizgled protivureènih no u suštini komplementarnih pristupa svetu i pojavama nastavila u mojim knjigama sve do dana današnjeg i te se dve osnovne linije mogu pratiti ne samo iz knjige u knjigu nego, najèešæe, i u okviru jedne te iste knjige. "Jogi" i "komesar" uzajamno se razdiru. Gledano dakle iz aspekta tog ambiguiteta, ja pokušavam u svojim knjigama autobiografskog žanra da postavljam pitanja o smislu života, odakle sam? ko sam? kuda idem?, uzimajuæi najèešæe samog Pripovedaèa kao specimen ljudske vrste (jer tu je sasvim nevažno koji je èovek u pitanju, pred osnovnim pitanjima svi smo isti). To su knjige tipa Bašta, pepeo ili Pešèanik. Na drugoj liniji, sa predominantnom pozicijom komesara, napisana je Grobnica za Borisa Davidovièa i veæ pomenuti Psalam 44. Svi moji tekstovi, dakle, kao što rekoh, svedoèe o toj dvojnosti, o tom razdiranju, o tom menjanju ugla gledanja. A šta bi literatura i mogla biti drugo do to: krik i pitanje, uvek novo i uvek bez odgovora, èoveka zagledanog u paskalovske užasavajuæe prostore a, s druge strane, sagledavanje svoje sopstvene epohe i svog vremena iz neke moguæne istorijske perspektive, hoæu da kažem iz nekog moguænog socijalnog i sociološkog aspekta, kako bi se kroz pisanje i samim aktom pisanja èovek pokušao razabrati u klanici istorije, koja nije nikakva "uèiteljica života",
nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota. I, naravno, pisanje i nije ništa drugo do pokušaj, uvek uzaludan i beznadan, da se svi ovi golemi problemi dodirnu, da se na trenutak osmisle sredstvima književnim, da se tom sveopštem haosu istorije i ljudskog postojanja dâ, trenutno, neki smisao i ostvari neka nada. Jer književnost jeste oblik nade, književnost zatrpava, treba da zatrpava, ponore koje je sama stvorila, kako to govoraše Marsel Rejmon. No književnost jeste i to: strasno opredeljenje i borba "komesara" za socijalnu pravdu, za osmišljavanje istorije i njenih tokova. Naravno, pisac zna, mora znati, da sve što èini i na tom planu jedva da je efikasnije od njegove "borbe sa smræu",
da se tako izrazim, no on ipak ulazi u tu unapred izgubljenu bitku, jer se on kladi jednako na veènost kao i na sadašnjost, mada zna da je svaka opklada unapred izgubljena. Tako on živi i piše izmeðu nade i beznaða...
Dozvolite mi još samo jednu primedbu. Što se tièe pisca danas i ovde, hic et nunc, hoæu reæi u današnjem našem svetu, on æe biti suðen, verujem da æe biti suðen – i èini mi se da je taj strašni sud istorije i pravde veæ poèeo da zaseda – u prvom redu u zavisnosti od njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen): prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim. Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logorâ – u ime takozvane "istorijske nužnosti",
"klasne borbe", "rasne èistote",
"novog èoveka" i slièno, diskreditovaæe svako delo, svakog pisca, jednom zauvek i nemilosrdno. Usuðujem se reæi: da æe u skoroj buduænosti, ako sve ne ode doðavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logorâ. Jednih i drugih, podjednako.
Kako je ovaj tekst napisan pro domo mea, to se usuðujem da izrazim i svoju nadu i uverenje da knjige koje je velikodušno nagradio ovaj žiri ne dozvoljavaju èitaocu da, u odnosu na logore, Aušvic i Kolimu podjednako, podmiri svoju savest nekom lagodnom teorijom "istorijske nužnosti" i svetle buduænosti kojima se pravdaju masakri istorije. A da, istovremeno, te knjige nisu doprinele mržnji, ni klasnoj, ni rasnoj. I to je
sve. Možda nedovoljno za jednu savest i za jedno "delo". Ali ja sam
želeo da opravdam ovu nagradu pred svojom vlastitom savešæu i da u svoju
pesimistièku koncepciju literature unesem zraèak optimizma. Literatura, ipak,
neèemu služi. Ljudskoj savesti.
[Govor održan prilikom uruèivanja
nagrade Le Grand aigle d'or de la ville de Nice, 1980]