www.danilokis.org

 

 

Danilo Ki: Izmeu nade i beznaa. [u:] Homo poeticus. Sabrana dela Danila Kia [knj. 9]. Objavljeno o 60. godinjici pievog roenja. Beograd: Beogradski izdavako-grafiki zavod, 1995. str. 190-193.

 

 

 

IZMEU NADE I BEZNAA

 

Kada bih hteo da samem na najkraem mogunom prostoru ono saznanje koje sam stekao iskustvom, linim kao i civilizacijskim, dakle lektirom, saznanje koje ini kvintesenciju moga pisanja, onda bi se to moglo svesti na sledee: u osnovi ljudskog iskustva lee dve u sutini kontradiktorne pozicije (i tu se pozivam na Kestlera, jednog od mojih uitelja): pozicija "jogija" i pozicija "komesara". Pozicija "jogija" jeste metafiziki i ontoloki status, obuzetost poslednjim pitanjima (ivota i smrti), a ona druga jeste pozicija drutvenog bia, oveka koji metafiziku svodi na sociologiju, nalazei u drutvenom statusu totalitet bia. Dve borbe, dakle, dva naina gledanja na stvari, na egzistenciju. Ako se osvrnem sada na svoje sopstveno "delo" (re koju stavljam pod navodnike, sledei Borhesov primer), onda vidim da se te dve pozicije dijalektiki prepliu u tih mojih sedam-osam knjiga, i to jo od one prve, u kojoj su se pojavila, godine 1962, u jednom tomu, dva moja kratka romana. Prvi se zvao Mansarda a drugi Psalam 44. Prvi je imao podnaslov satirina poema i bio je nekom vrstom mladalakog portativnog inventara metafizikih razmiljanja i sanjarija, dok je drugi bio nekom vrstom dokumentarne proze sa temom iz Auvica. Ta se linija naizgled protivurenih no u sutini komplementarnih pristupa svetu i pojavama nastavila u mojim knjigama sve do dana dananjeg i te se dve osnovne linije mogu pratiti ne samo iz knjige u knjigu nego, najee, i u okviru jedne te iste knjige. "Jogi" i "komesar" uzajamno se razdiru. Gledano dakle iz aspekta tog ambiguiteta, ja pokuavam u svojim knjigama autobiografskog anra da postavljam pitanja o smislu ivota, odakle sam? ko sam? kuda idem?, uzimajui najee samog Pripovedaa kao specimen ljudske vrste (jer tu je sasvim nevano koji je ovek u pitanju, pred osnovnim pitanjima svi smo isti). To su knjige tipa Bata, pepeo ili Peanik. Na drugoj liniji, sa predominantnom pozicijom komesara, napisana je Grobnica za Borisa Davidovia i ve pomenuti Psalam 44. Svi moji tekstovi, dakle, kao to rekoh, svedoe o toj dvojnosti, o tom razdiranju, o tom menjanju ugla gledanja. A ta bi literatura i mogla biti drugo do to: krik i pitanje, uvek novo i uvek bez odgovora, oveka zagledanog u paskalovske uasavajue prostore a, s druge strane, sagledavanje svoje sopstvene epohe i svog vremena iz neke mogune istorijske perspektive, hou da kaem iz nekog mogunog socijalnog i sociolokog aspekta, kako bi se kroz pisanje i samim aktom pisanja ovek pokuao razabrati u klanici istorije, koja nije nikakva "uiteljica ivota", nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota. I, naravno, pisanje i nije nita drugo do pokuaj, uvek uzaludan i beznadan, da se svi ovi golemi problemi dodirnu, da se na trenutak osmisle sredstvima knjievnim, da se tom sveoptem haosu istorije i ljudskog postojanja d, trenutno, neki smisao i ostvari neka nada. Jer knjievnost jeste oblik nade, knjievnost zatrpava, treba da zatrpava, ponore koje je sama stvorila, kako to govorae Marsel Rejmon. No knjievnost jeste i to: strasno opredeljenje i borba "komesara" za socijalnu pravdu, za osmiljavanje istorije i njenih tokova. Naravno, pisac zna, mora znati, da sve to ini i na tom planu jedva da je efikasnije od njegove "borbe sa smru", da se tako izrazim, no on ipak ulazi u tu unapred izgubljenu bitku, jer se on kladi jednako na venost kao i na sadanjost, mada zna da je svaka opklada unapred izgubljena. Tako on ivi i pie izmeu nade i beznaa...

Dozvolite mi jo samo jednu primedbu. to se tie pisca danas i ovde, hic et nunc, hou rei u dananjem naem svetu, on e biti suen, verujem da e biti suen i ini mi se da je taj strani sud istorije i pravde ve poeo da zaseda u prvom redu u zavisnosti od njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen): prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim. Svaki pokuaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo kakvog ideolokog opravdanja tog fenomena logor u ime takozvane "istorijske nunosti", "klasne borbe", "rasne istote", "novog oveka" i slino, diskreditovae svako delo, svakog pisca, jednom zauvek i nemilosrdno. Usuujem se rei: da e u skoroj budunosti, ako sve ne ode doavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema stvarnosti logor. Jednih i drugih, podjednako.

Kako je ovaj tekst napisan pro domo mea, to se usuujem da izrazim i svoju nadu i uverenje da knjige koje je velikoduno nagradio ovaj iri ne dozvoljavaju itaocu da, u odnosu na logore, Auvic i Kolimu podjednako, podmiri svoju savest nekom lagodnom teorijom "istorijske nunosti" i svetle budunosti kojima se pravdaju masakri istorije. A da, istovremeno, te knjige nisu doprinele mrnji, ni klasnoj, ni rasnoj. I to je sve. Moda nedovoljno za jednu savest i za jedno "delo". Ali ja sam eleo da opravdam ovu nagradu pred svojom vlastitom saveu i da u svoju pesimistiku koncepciju literature unesem zraak optimizma. Literatura, ipak, neemu slui. Ljudskoj savesti.

 

[Govor odran prilikom uruivanja nagrade Le Grand aigle d'or de la ville de Nice, 1980]

 

 

www.danilokis.org