Danilo Kiš: Iz baršunastog
albuma. – [u:] Rani jadi. – Djela Danila Kiša [knj. 3]. Uredili Ivana
Sor i Milisav Savić. – Zagreb: Globus; Beograd: Prosveta, 1983. – str. 81-95.
IZ
BARŠUNASTOG ALBUMA
1
... Na šumu se beše naglo spustio mrak. Moja je majka
imala neko čudno predosećanje, neku nemirnu slutnju, pa nas povuče za ruku.
Džak sa šišarkama teglili smo naizmence, ne želeći da ispustimo tu bogatu
berbu, tužnu berbu naše jeseni. Moja se majka nije bila prevarila. Čim smo
dospeli nadomak sela, ugledasmo svetlo u kući naših rođaka: iza stakla se
nazirala avetinjska svetlost-lutalica. Zadrhtasmo. Da li je moja majka želela
njegov povratak? Da li mu njeno dobro srce beše sve oprostilo? Zacelo, jeste.
Jer kada uđosmo u dvorište, ne bez sujevernog straha, i kad zakucasmo na vrata
gospođe Rebeke, moja majka ustuknu. Očekivala je, bez sumnje, da će u kući
zateći našeg oca, da će naći na okupu svu njegovu rodbinu, sad već izmirenu zajedničkim
patnjama i križnim putem celog plemena. Ali u kući zatekosmo samo strinu
Rebeku, i njen nam izgled ne uli poverenje. U prvi mah nismo mogli da dođemo do
reči od zaprepašćenja. Gospode, kako se beše izmenila! Od nekadašnje njene
kosmatosti ne beše ni traga ni glasa, crna punđa njene kose beše spala, fitilji
njenih zulufa behu nagoreli, kao na plamenu. Stajala je sa teškim sedmokrakim
svećnjakom u rukama, i mi videsmo s čuđenjem da je samo u jednom čiraku gorela
bela stearinska sveća, dok ostali kraci behu prazni. Taj svećnjak s jednom
jedinom upaljenom svećom beše tu, bez sumnje, zato da nam svojim ugašenim
plamenom, svojom prazninom, ukaže na ono što će nam strina Rebeka i sama
saopštiti (zatresla je svojom sasušenom glavom, sporo, dostojanstveno, s puno
značenja, prvo levo, zatim desno, pa onda ponovo, još sporije): nema ga! Da li
to beše čas olakšanja ili nemi očaj, koji nas beše obuzeo? Moj otac – mrtav! U
svakom slučaju, ja sam prema njegovoj smrti ispoljio potpunu sumnju. Bio sam
uveren da strina Rebeka ne govori istinu, mada su njen izgled i njeni pokreti
glavom imali prizvuk neke tragičnosti. Svejedno, meni je sve to ličilo na
veliku podvalu, na želju gospođe Rebeke da otpiše mog oca na najbezbolniji
način – tim sporim mahanjem glave. Ona nam se unosila u lice (jer beše postala
kratkovida), približavajući nam uz sam obraz plamen sveće, zatim je to svoje
odrečno mahanje glavom ponovila za svakog ponaosob, i uvek s drugim prizvukom
punim značenja: mojoj majci s nekom vrstom iskrenog sažaljenja, Ani sa
pedagoškim prizvukom – sad oprezno, mala moja kuzino! – a meni s nekom potajnom
zluradošću: tvoje će verovanje u njegovu besmrtnost uskoro biti sasvim oboreno,
mali naduvenko; vreme će obesnažiti tvoju veru! Žmirkajući značajno, lukavo
osmehnutih očiju, dok joj lice i usta behu skamenjeni, ona je dugo držala
plamen sveće kraj mog obraza i, zagledana u moje zenice, mahala je levo-desno
svojim velikim nosem. Da li je bilo još nekog značenja u njenoj pantomimi? Šta
se još krilo u tim velikim crnim očima ludačkog sjaja? Sve mi se čini da je taj
zlobni prizvuk poticao iz želje da mi se saopšti činjenica da moj otac ne samo
što nije umro kao heroj, s nekom besmrtnom rečenicom na usnama, koja će se
pamtiti i navoditi kao primer filozofskog držanja i mudre hladnokrvnosti pred
licem velike smrti, nego naprotiv, da je pred svojim dželatima... Oh, ne
sumnjam. Zacelo beše naslutio značenje opake igre u koju ga behu uvukli, i kad
su ga stavili na levu stranu, među žene i decu, među bolesne i nesposobne za
rad – (jer on je bio sve to istovremeno, veliki bolesnik i histerična žena,
žena bremenita od neke večne i lažne gravidnosti kao od nekog golemog tumora, a
bio je i dete, veliko dete svoga doba i svoga plemena, kao što je bio i
nesposoban za rad, za svaki rad, fizički i umni podjednako, jer se krivulja
njegove genijalnosti i njegove aktivnosti opasno izvijala i dospevala tako, u
svojoj kružnoj putanji, do polazne tačke, do apsolutne nule, do svoje potpune
negacije) – na levu stranu, dakle, od Boga i od života, on je za trenutak, ali
samo za trenutak, bez sumnje pomislio da je to njegova podvala, njegov smisao
za humor, njegovo snalaženje u komplikovanim životnim situacijama, no odmah
zatim mora da je osetio, svojim crevima i svojom ludom glavom, da je stao na
stranu smrti dobrovoljno, glupavo, da su mu, dakle, podvalili kao detetu...
Zlobne oči gospođe Rebeke davale su mogućnost da se nasluti gorka i tragična
istina: idući u toj koloni nevoljnika i bolesnika, međ užasnutim ženama i
prestravljenom decom, idući s njima i uz njih, onako visok i pogrbljen, bez
svojih naočara, i bez štapa, koje mu behu oduzeli, gegajući se nesigurnim
koracima u toj koloni žrtvovanih, kao pastir međ svojim stadom, kao rabin sa
svojom pastvom, kao profesor na čelu svojih đaka... ah, ne. Udarali su ga
pendrecima i kundacima, on je jaukao i padao, žene su ga hrabrile i podizale, a
on je, jaoj, plakao kao malo dete, dok se iz njega širio miris njegova tela,
grozni zadah njegovih izdajničkih creva.
2
Od naših rođaka vratio se još
samo moj stric Andrej, i on opaljen nekim čudnim suncem, nekom adskom
svetlošću, koja je davala koži boju bolesne memljivosti – pogubni pečat nekog
crnog sunca. On je doneo sa sobom pesme novih vremena, tužne logorske balade i
rabinske naricaljke, koje je pevao u poluglasu, bez sluha, ili ih je svirao u
okarinu, hukćući kao sova.
Dan-dva po povratku, on poče da
prekopava štalu na onom mestu gde su nekad bili smešteni vojnički konji, čemu
se beše uzaludno protivila strina Rebeka. Zemlja, koju je izbacivao iz dubine
beše vlažna i zaudaraše na konjsku mokraću. Uskoro je u tom bunaru što ga je
sam iskopao sasvim potonula glava mog strica Andreja, a glas mu je dopirao, dok
je izdavao kratka naređenja strini Rebeki, kao iz grobnice. Na moje ogromno
zaprepašćenje, nemalo zatim ugledah strinu Rebeku kako izvlači iz tog
smrdljivog bunara svitak cica išaranog buktećim ružama, crvenim i plavim!
Slagala je kraj nogu tu svoju lovinu, te ruže što se behu upetljale u mrežu
cica kao sjajne dubinske ribe. Kakav ulov! Ugledavši prve ruže, još retke i
sitne, tek u pupoljku, tu sitnež plave ribe upetljanu u okca mreže, gde su
ležale dugo te behu već počele da zaudaraju i da blede, moja strina poče da
grabi cic nervozno, povlačeći ga s grozničavim naporom. O, nesreće! Ta ogromna
bala, zakopana ovde uoči rata, zavijena u voštano platno i stavljena u tvrd
sanduk, beše sasvim razjedena kiselim rastvorom konjske mokraće, koja je sve
pretvorila u prah i pepeo – ruže su zaudarale kao trule, crknute ribe. Sutradan
je strina Rebeka pokušala da spase što se spasti može: svoju je golemu mrežu
razastrla po plotu, u petostrukom sloju, računajući zacelo na blagotvorni
uticaj sunca. Oko kuće bejaše, dakle, prekonoć nikla živica od ruža-puzavica,
kao oko starinskih zamkova, ali dvorište je zaudaralo na mokraću. Uzalud. Na
cicu se samo jasno pokazao pogubni uticaj vremena i pomrčine, zemlje i
ćilibarskog mlaza što su ga vojnički konji tokom ratnih godina upravljali u
zemlju, koso, poput sunčevog zraka. Sa suzama u očima, strina Rebeka je
pokušavala da spasava to svoje jedino bogatstvo, taj svoj skriveni rudnik, pa
je počela da iseca makazama parčiće platna, jedva duže od lakta, no na kraju je
morala da baci sve na đubre, jer se cic raspadao pod prstima kao paučina. Svu
noć su ona i stric Andrej, krišom od seljaka, bacali te bofl-ruže na đubrište,
vilama. O, koliko je te noći palo groznih kletvi na teška oruđa ratnih konja,
koliko opakih anatema, koliko blistavih i strašnih poređenja.
3
Valjda pod uticajem našeg oca,
uticajem čijim se pogubnim zamkama opirala sve dok je on bio živ, moja se majka
počinje i sama zanositi mišlju da konstruiše mašinu za pletenje – od dasaka i
od žica starih amrela. Mada je svoju rukotvornu veštinu bila dovela do
savršenstva, jednako u brzini kao i u lepoti izrade, ostvarivši svojim iglama
od paoka točkova bicikla čitavu malu manufakturu, dovoljnu da snabde ceo okrug
svojim proizvodima, moja se majka spremala da svoju radionicu proširi tom
rukotvornom mašinom za pletenje i da počne da snabdeva ne samo okrug nego i
celu županiju. To će joj omogućiti da nas, Anu i mene, "povuče sa
njiva", kako je govorila, i da nam vrati naše građansko dostojanstvo. Na
žalost, tu svoju ideju moja majka napušta, teška srca, već posle prvih,
pripremnih radova – nije uspela da nađe stare amrele. Rad nastavlja, dakle,
rukom, noću, uz petrolejku u kojoj još uvek gori ratni kolomaz pomešan s
petrolejem i pastom za obuću, vitla svojim iglama sjajnim poput platine. Te dve
igle... Kažem dve igle, a trebalo bi, zapravo, reći da su u taj pribor za
pletenje ulazili i njeni prsti, sasvim ravnopravno, ne samo kao deo ruke i
izvršioci volje nego i kao deo pribora za pletenje, kao igle; tu mislim, u
prvom redu, na ispružene kažiprste, kojima su one dve metalne igle (i one
pravljene njenom rukom) dodate samo kao dopuna. I ne znajući za to, moja majka
beše ostvarila svoju mašinu za pletenje: preko nežnog hrpta kažiprsta, tamo gde
jednako teče meka nit, urezao se tanak kanal, kao pod oštrom, čeličnom žicom
instrumenta. Iz tog tuceta zavitlanih igala, iz tog čudesnog rukopisa,
ispredale bi se, poput bajke, duge bele stranice pletiva od angorske vune, i
kada biste duhnuli u to pahuljasto paperje da bi se malo razmaklo, nazreli
biste čudesne šare, poput onih sa istočnjačkih ćilimova. Tajna majčine veštine
bila je prosta – ona se nikad nije ponavljala. Kada bi gospođa Fanika naručila
isti onakav džemper kakav je gospođice Marije, moja je majka, ne mogavši da
dokazuje svoje razloge sitnoj sujeti seoskih lepotica, prihvatala narudžbinu
bez primedbe, ali je na zadatu temu pravila novu varijaciju, samo naizgled
sličnu uzoru, pa je, menjajući rukopis i šaru, stvarala jedan sasvim nov stil,
samo naizgled sličan prethodnom, tek toliko da se po njemu prepozna ruka
majstora, njegov lični pečat, neponovljiv. Ona je to činila iz sasvim
praktičnih razloga – njeni proizvodi, zbog prestiža firme, moraju biti unikati,
dakle neponovljivi čak i za nju samu. Njena je radnja cvetala, ali ne zadugo.
Seoske žene i ratne udovice, ponesene njenim primerom i iskrenim divljenjem
(koje se, naravno, kako to obično biva, uskoro pretvorilo u zavist i
ogovaranje), počeše i same da pletu za dugih zimskih večeri, s početka nevešto,
a zatim sve spretnije, rukopis im postajaše vrlo sličan njenom, savršena
imitacija originala, ali imitacija, no dovoljno vešta e da bi neupućeni mogli
videti razliku i uočiti svu bedu tih lažnih tvorevina bez tanane iskrenosti
pravog nadahnuća i pravog doživljaja. U početku je moja majka pokušavala da se
suprotstavi toj navali oponašanja time što je počela da menja svoj rukopis, da
svojoj veštini daje oblik neprivlačne virtuoznosti koja obeshrabruje, ali
uzalud. Njeno majstorstvo, stečeno dugim besanim noćima, mukom i radom,
pletenjem i nadahnućem, paranjem i rasparivanjem, razvlačilo se po seoskim
radionicama, podražavano s bezočnošću. Uvidevši da su šarlatani u stanju da
oponašaju virtuoznost majstora, ona je pribegla jednostavnosti, golotinji stila
i izraza, ne propuštajući pri tom da u taj glat uplete neku tajanstvenu šaru,
mističnu ružu nadahnuća i pečat majstora. Uzaman. Lažne su ruže počele da se
pojavljuju u angorskom pletivu na istom onom mestu gde i njene i, mada
veštačke, neupućeni nisu znali da ih razlikuju od pravih. (A trebalo je samo
zaviriti u naličje majčinog pletiva, tamo gde beše utisnut simetrični negativ
njene rukotvorine, pa videti, po čvorićima i vezama, po sitnom korenju pletiva,
koliko je truda bilo potrebno da se iz tih rasparanih niti, iz otpadaka i
kratkih končića napravi lice pletiva, gde talog i tvoračke zavrzlame ne behu
vidljive, nego je sve delovalo čisto i lako, kao pravljeno od jedne jedine
niti, u jednom jedinom zamahu.) Najzad je moja majka, posle teških iskušenja i
nesanica, digla ruke od svega i ponovo izišla na njive da pabirči – beše ostala
bez ijedne narudžbine.
4
Ulazimo u voz sa svojim smešnim
prtljagom, vučemo sa sobom čergu svoga lutalaštva, žalosnu prćiju mog
detinjstva. Naš istorijski kofer, sad već oguljen i s kopčama koje svaki čas
popuštaju sa zarđalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz potopa
sâm i pust, kao mrtvački sanduk. U njemu sad leže samo žalosni ostaci mog oca,
kao u urni pepeo: njegove fotografije i dokumenta. Tu su još i njegova
krštenica i školska svedočanstva, te neverovatne tore ispisane kaligrafskim
rukopisom neke daleke prošlosti, skoro mitske, dragocena svedočanstva mrtvog
pesnika, istorijski arhiv njegove boljke: prepisi sudskih parnica, papiri
Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici (koju je on doveo do bankrotstva),
dekreti, rešenja o postavljanju, unapređenja za šefa staničnih postaja, zatim
dva njegova pisma – "Veliko i Malo zaveštanje" – kao i otpusnice iz
bolnice u Kovinu...
Kakvom sam tada bio mišlju vođen
kad sam tu čudesnu arhivu prokrijumčario u naš kofer, krišom od svoje majke? To
beše, bez sumnje, rana svest o tome da će to biti jedina prćija mog detinjstva,
jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac. Jer bez
svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio
uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča,
koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i
toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da
sanjam.
Tu porodičnu arhivu, koju sam
probrao tada pred odlazak, a po svojim sopstvenim merilima, sad vidim –
pouzdanim, prokrijumčario sam u kofer zajedno sa svojim đačkim sveskama i
knjigama, odabranim: od svezaka sam poneo samo dve, one sa svojim školskim
sastavima, a od knjiga đačku Bibliju, Mali katehizis, vrtlarski priručnik za
drugi razred, Mein zweites deutsches Buch od gospođe Lujze Haugseth
Lamács, Hodočašće dečjih srdaca, koje je, na osnovu crkvene
pesmarice, sastavio Dr Carolus Gigler, censor dioecesanus. Tu je još bio
i jedan od mojih najdražih romana iz petparačke serije, Kapetan Srebrnog
zvona, i, najzad i pre svega, kao kruna tog arhiva, Jugoslovenski
zemaljski i internacionalni KONDUKTER, autobuski, brodarski, železnički i avionski,
iz 1938. godine, čiji je glavni urednik bio moj otac (i koji će doživeti svoju
ponovnu afirmaciju i svoju čudesnu metamorfozu, svoje uzašašće, u jednoj od
mojih knjiga). Taj sam kondukter stavio među svoje stvari, među moje
knjige, kao dragoceno nasleđe.
5
Međ retkim dokumentima mog detinjstva
nalazi se i jedna knjižica, zelena poput lista, i ne veća od njega – danas već
i ona požutela kao list. Pored dve metalne kopče stavljene u prevoje, u prepone
listova, na nju je naknadno dodata još jedna kopča koja skrozira tanku
sveščicu, od korica do korica. Tu sam kopču stavio ja, svojeručno, probivši
prethodno stranice pomoću majčine pletaće igle, jer sam bio iscepio jedan od
listova, čime su parne stranice izgubile svoju ravnotežu, i jedna, jedna od
prvih, ostala da landara, na moj velik užas. Mislim da je fatalna greška bila
napravljena time što sam za razlog izostanka upisao u tu kontrolnu knjižicu, po
savetu svoje majke, nešto što mi se nije činilo dovoljno ubedljivim, neku
bolest, magareći kašalj, boginje ili slično, a meni se više sviđala gola-golcata
ponižavajuća istina (stvar koju sam, barem u književnosti, i do dana današnjeg
sačuvao). Posle izvoda iz strogog disciplinskog pravilnika, koji laskavim
rečima poziva profesore i roditelje na saradnju i uzajamno poštovanje
("Molimo cenj. roditelje da gospodu profesore u poseti prime s
blagonaklonošću"), knjižica se završava opomenom da je učenik dužan da
knjižicu sačuva u čistom stanju sve do kraja školske godine (otud moj strah
zbog iscepane stranice) i da upisane primedbe mora da pokaže još istog dana
"onima kojih se to tiče". Na sledećoj strani – mesta za potpise. Kod
imena majke: udova Eduarda Sama. Kod imena oca – duga, talasasta linija: pusto
more. Tu je liniju, kao i krivotvoreni potpis moje majke, upisala Ana, moja
sestra. Linija ide dužinom cele crte, zatalasana, zatim se, pri kraju, uspinje
i lomi. U toj jednoj jedinoj krivulji, nemirnoj i zupčastoj, tek sa po kojim
blagim talasanjem, a pri kraju sasvim neurasteničnoj i izlomljenoj, čitamo
liniju života našeg oca, njegov vrludav korak i pad, njegov hropac: pomahnitali
kardiogram, rukopis njegova srca!
6
O čemu još govore njeni
paragrafi, prazne rubrike koje je ispisivala nevidljivim mastilom mašta dečaka?
One samo postavljaju prosta pitanja o učenikovom vremenu, o njegovom rasporedu,
o onom u školi i onom izvan škole: šta uči? ko ga uči? kad ima časove? koje
jezike? Tu, u tim upitnicima, u tim pitanjima bez odgovora, posejano je seme
nostalgije za znanjem, gorka zavist, seme potajnih snova i detinjih ambicija. U
tim shematičnim pitanjima (klavir? violina?) nalazi se slutnja jednog sveta
meni nedostupnog, nepoznatog. Iz te knjižice, iz njenih rubrika, sličnih belim
staklenim vratima, pomaljaju se učtiva lica domaćih učitelja i guvernanti,
svetli saloni i spokoj popodnevnih sati kad zazvoni zvonce na vratima, i u
učenikovu sobu ulazi bleda guvernanta (od 4 do 6) sa božanskim bonjour
na usnama, pa se u sobu zajedno sa njom useli slutnja jednog sveta koji je sad
još u šiframa, no čije tajne ključeve nosi ona, pod jezikom kao medaljon, a
značenje šifri polako se pomalja. Nemalo zatim (hajde da sanjarimo!) opet zvoni
zvonce na vratima, zvonkije i lepše, jer pred vratima je gospodin profesor
klavira, gle, već prebira po klavijaturi dugim belim prstima, kaplju etide,
prodiru iz dečje sobe sa spuštenim zavesama. A zatim? Zatim dolazi profesor...
ne: profesorka! Uz njen tanak struk bolje pristaju otmeni oblici violine, njoj
se ne stvara podvoljak kad nasloni svoju tužnu glavu na instrument. (Ne, sad
više ne žalim za tim. Zacelo bejaše lepše i korisnije – i tu reč pišem sa
zebnjom – gaziti u hladna jesenja popodneva bosim nogama toplu kravlju balegu.)
Sa smislom za istinu i verujući u otmenost patnje, upisujem u tu svoju
knjižicu, u rubriku razlog izostanka – nedostatak obuće (13. februar 1944), a za
peti, četrnaesti i dvadeset četvrti februar – mećava...
7
Ali zašto smo vukli sa sobom te
"dunje", te grozne bale uvijene u pakpapir i stegnute kanapima? Zašto
smo ih vukli sa sobom, tà moja se majka s lakoćom rastajala i od
vrednijih stvari (kao od svoje singerice svojedobno) nego što su bile te
ukiseljene perine, vlažne i grumuljičave, sa zadahom buđi, i iz kojih se cedilo
sitno paperje i lepilo po kosi i po odeći, kao prljav vlažan sneg. Kroz
proređeno sito tankog cica pomaljali su se, pored paperjastih pahuljica, još i
oštri, rožnati šiljci tamnog perja peradi, vukući za sobom ufitiljena i
slepljena krilca. Nije bilo teško uočiti, po tamnoj boji bez preliva i sjaja,
rđastoriđoj i crnoj, da je i to perje bilo lažno, kao što su i perine bile
lažne i neudobne, jer osim neznatne količine nekad čistog paperja tovnih
panonskih gusaka, one su bile ispunjene tvrdim nečijanim perjem kokošaka, među
kojima pomori behu tako česti. Bez sumnje, moja je majka znala za tu podvalu
koja se bila uvukla u naše snove i naše nesanice, ali za nju su te perine
značile isto toliko mnogo, što znači sve, koliko za mene relikvije moga
detinjstva: očeva dokumenta i moje knjige. Za nju su te ofucane dunje bile
simbol našega detinjstva i njene ljubavi za nas, uspomene onih idiličnih večernjih
sati kada bi nam te perine, tada još nove i s navlakama od batista, podavijala
pod leđa i pod noge, udarajući po tom golemom kiselom testu svojim raširenim
dlanom, dok su nam se ispod njih pomaljale samo kudrave kose i rumeni vrhovi
noseva...
Ne verujem da je mojoj majci
mogla da izmakne grozna činjenica koje ja tada još nisam bio svestan: da su te
perine, ispunjene lažnim guščijim perjem, samo nastavak, možda poslednje
poglavlje, one lutalačke, ahasverske istorije koju je započeo moj otac, zapravo
još njegovi preci, trgovci guščijim perjem, a koji su dospeli tu negde iz
dalekog mraka istorije – teško, nasledno breme koje smo mi još jednako vukli
besmisleno.
-----------------------------
Из
баршунастог
албума. –
Борба. XXXIII: 40 (11. II 1968).
(Прича
"Борбе")
Из
баршунастог
албума. –
Политика. (1-3.
мај 1968) 11.
РАНИ
ЈАДИ: за децу
и осетљиве. –
Београд: Нолит,
1970. – 146 стр.
(Савремени
југословенски
писци)