Danilo Kiš: Homo poeticus,
uprkos svemu. – [u:] Homo poeticus. –
Sabrana dela Danila Kiša
[knj. 9]. Objavljeno o
60. godišnjici piščevog rođenja.
– Beograd:
Beogradski izdavačko-grafički zavod,
1995. – str. 93-97.
HOMO POETICUS,
UPRKOS SVEMU
Mi smo egzotizam,
mi smo politički skandal,
mi smo, u najboljem slučaju,
lepe uspomene sa Marne i savest starih poilus d'Orient i
članova pokreta otpora.
Mi smo, uz to,
još i lepi sunčevi zalasci na jadranskoj obali,
blaga turistička sećanja na lepe i spokojne sunčeve zalaske na Jadranu...
uspomene zalivene šljivovicom.
I to je sve.
I mi jedva da smo deo evropske kulture...
Politika, to da!
Turizam, takođe!
Slivovitz (u nemačkoj ortografiji),
i to, svakako!
Ali ko će,
dođavola, da traži književnost u toj zemlji!
I ko bi bio u stanju da se razabere u tim njihovim nacionalističkim govnarijama i u svim tim jezicima i dijalektima tako bliskim a tako različnim
(kažu), u svim tim religijama i regijama!
Što se tiče literature,
mi, Evropejci, imamo toga podosta,
i ne od najgore vrste;
a oni, kakosezvaše,
srbo-krkr, neka oni izvole pisati o takozvanim delikatnim temama,
neka se izvole izrugivati sa svojim političarima i sa svojim sistemom,
nek opišu neki politički skandal stavljen u jedan lep,
egzotični okvir...
i eto vam dobre literature.
A mi, Evropejci,
mi, civilizovani, mi
ćemo opisivati, čiste savesti i
čista srca, lepotu sunčeva zalaska i egzotiku našeg detinjstva-mladosti
(kao Sen-Džon Pers),
mi ćemo pisati pesme ljubavne i svakojake...
A oni neka se,
oni, brate, bave svojim političko-egzotičko-komunističkim problemima.
Nama – prava literatura,
nama – sluškinjice za sve,
slatke sluškinjice našeg dečaštva i mladosti.
Jer ako bi i oni krenuli da pišu o istim stvarima o kojima pišemo i mi
(poezija, istorija i mit,
ljudska sudbina, razbijena igračka taštine zvučne i druga sazvučja),
to nas se zaista ne bi ništa ticalo;
ako oni to
čine na naš
način, to onda postaje takođe literatura,
to postaje Andrić,
to postaje Krleža
(oh! kakvo teško ime za izgovor!),
to postaje Miloš
Crnjanski (opet to kr-krr!),
to postaje Dragoslav Mihailović,
i drugi, i drugi,
bez kojih se,
sve skupa, lako može...
Nama, dakle, Jugoslovenima, nama homo politicus,
ostalima sve ostalo, sve ostale dimenzije tog čudesnog kristala sa stotinu
površina, tog kristala što se zove homo poeticus, te poetične životinje
koja pati jednako od ljubavi koliko i sa svoje smrtnosti, od metafizike koliko
i od politike... Da li smo zaslužili takvu sudbinu? Bez sumnje. Mi smo krivi i
dužni smo da snosimo svoju krivicu, ćutke. Jer mi sami nismo odoleli iskušenju
da eksportujemo u svet naše male (ili velike, baš me briga) probleme
nacionalizma i šovinizma, da objavljujemo na sva zvona celom svetu da mi, pre
svega, i nismo Jugosloveni, nego, razumete, pre svega Srbi ili Hrvati, Slovenci
ili Makedonci, ili šta-ti-ja-znam, pažnja, to je vrlo-vrlo važno, gospođe i
gospodo, to se ne sme nikako pobrkati, ima nas katolika i ima nas pravoslavnih,
i muslimana, a naravno, i poneki Jevrejin (nikako zaboraviti!)... i eto nas
ponovo, eto nas, jadnih Jugoslovaka, u srcu naših porodičnih kavgi, a
hteli smo zapravo da govorimo o literaturi, a hteli smo da citiramo tog
hrvatskog monstre sacré Miroslava Krležu (krr, krrr!), i tog drugog monstre
sacré Ivu Andrića, Srbina ili Hrvata, kako vam drago... i eto kako se
razbila, našom sopstvenom nepažnjom, ta (već) razbijena igračka (bibelot
aboli) zvana literatura, eto zašto i kako ne zaslužujemo da budemo uzeti
ozbiljno...
A osim toga – i to već više nije naša greška, to je Božja
krivica – kako, dođavola, situirati tu literaturu i taj jezik, te jezike? Da je
to slovenska literatura, s tim ćemo se lako složiti, da je to jedan od
slovenskih jezika, u redu i to, u pitanju je, dakle, slavjanska zemlja, važi i
to, jedan socijalistički poredak, ne sasvim isti kao drugde... pa to vam dođe
nešto kao Rusi! E pa, lepo, prevodimo, dakle, Ruse! Oni barem ne prave nikakve
probleme, i njih ima svakojake vrste, ali njih je bar lako tutnuti u istu
vreću, u istu rubriku Sovjeti, za njih imamo čak i jednu posebnu
kolekciju gde mogu svi lepo stati (Azerbejdžanci i Rusi, Baškirci i Kalmici). E
pa? E pa, ništa. Ne treba da se ljutimo; treba samo da budemo svesni činjenice
da ima i da je oduvek bilo velikih tradicija, velikih literatura, i da ima i
oduvek je bilo malih jezika i malih naroda, kao što ima i velikih i malih
novčanica (dixit Andrić). Budimo, dakle, skromni, ne urlajmo, i ne
mešajmo ceo svet u naše porodične kavge.
I, pogotovu, ne bismo smeli da nasedamo na onaj ofucani
mit da mi, Jugoslovaci i ostali Mađari, treba da se odreknemo literature, da mi
treba da zabavljamo beli svet jedino našim političko-egzotičko-komunarskim
temama, da mi moramo po svaku cenu biti samo homo politicus, uvek i na
svakom mestu, a da poezija i forma, a da igra i igrarije, a da metafizičke
opsesije (ko sam? odakle sam? kuda idem?), da zanosi ljubavi tobože nisu za
nas, i da se sunčani zalasci nas tobože ne tiču, jer oni pripadaju samo
turistima zanetim literaturom i poezijom, i koji, dakle, imaju pravo da
posmatraju zalaske sa divljenjem i mirne savesti.
Jer poezija, jer literatura (i tu stavljam znak
jednakosti između te dve reči, kao što to činjaše Pasternak), to su, i za vas i
za nas podjednako, naši barbarski snovi i vaši snovi, to su naše ljubavi i vaše
ljubavi, naša sećanja i vaša, naša svakodnevica i vaša, naše nesrećno
detinjstvo i vaše (i ono možda nesrećno), naša opsesija smrću i vaša
(identična, nadam se).
Poezija (= literatura), to je, takođe, znam ja to dobro,
i biva sve više, opis socijalnih nepravdi, i patetična osuda tih nepravdi (kao
što beše još u vreme Dikensa), i opis i osuda logora, psihijatrijskih klinika i
svih vrsta opresija, svih opresija koje žele da svedu čoveka na jednu jedinu
dimenziju – na zoon politikon – na političku životinju, i da ga tako
liše svih njegovih bogatstava, njegove metafizičke misli i njegove poetičke
senzibilnosti, koje žele da unište u njemu svaku neživotinjsku supstancu,
njegov neokorteks, da ga svedu na dimenziju militantne životinje, na golog angažovanog
čoveka, na mahnitu, slepu, angažovanu životinju. Jer taj princip – što ga,
treba priznati, i mi sami često zastupamo – na osnovu kojeg književnost mora
biti angažovana ili više nije književnost, pokazuje samo do koje je mere
politika prodrla u sve pore života i bića, kako je sve poplavila kao kakva
baruština, i do koje je mere čovek postao jednodimenzionalan i siromašan duhom,
do koje je mere poezija poražena, i do koje je mere postala privilegijom
bogatih i dekadentnih – oni mogu sebi dozvoliti luksuz pesništva – dok mi,
ostali... Eto opasnosti koja nam preti svima. Ali mi moramo biti svesni da je
literatura, da je poezija brana protiv barbarstva, i ako poezija možda i ne
oplemenjuje čuvstva, ona ipak služi nečemu: daje nekakav smisao taštini
postojanja.
I, makar na osnovu ove antropološke činjenice, mi smo deo
iste porodice evropskih naroda, a po našoj tradiciji, istovremeno
judeo-hrišćanskoj, i vizantijskoj, i otomanskoj, mi imamo pravo isto koliko i
oni, ako ne i više, na pripadništvo istoj kulturnoj zajednici.
A posle toga, ali samo posle toga, dolaze tehnički
problemi: prevođenje, komentari, reference, paralelizmi i slično... Jer sve
je ostalo... literatura.
-----------------------------
Homo poeticus: pour l'homo poeticus, malgré tout. –
Le Nouvel Observateur. 794 (28 janvier – 3 février 1980) 61-62.
Хомо поетикус, упркос свему: (позајмљени стубац). – НИН. XXX: 1518 (10. фебруар 1980) 30-31: ill.
HOMO POETICUS. – Djela Danila Kiša [knj. 9]. –
Zagreb: Globus; Beograd: Prosveta, 1983. – 293 str. (Biblioteka Svjetski pisci)