|
Varijacije na temu Brunona Šulca i Danila Kiša
Duhovni
sinovi Austrougarske
Aleksander Fjut
Otac Danila Kiša ubijen je u Osvjenćimu iste
godine, u kojoj je na ulici Drohobiča gestapovac ustrelio Brunona Šulca. Ova
tragična, mada slučajna, podudarnost nema uopšte slučajno značenje. Jer,
nije važna samo činjenica da je jugoslovenski pisac priznao autora
Prodavnicâ cimetove boje za svog duhovnog patrona, izjavivši u razgovoru
s Džonom Apdajkom: "Šulc je moj bog". Ne samo to, što je u
centar svog romanesknog sveta smestio oca, ličnost koja je istovremeno
izvedena iz uspomena, stvarna, a takođe mitska i magična. Isto tako je
značajno to što su se u biografijama očeva dva stvaraoca munjevitom
brzinom i bolno oglednule snaga i slabost, periodi uzleta i konačni
nestanak sa zemljine površine izvesne društvene zajednice koja je
stotinama godina nastanjivala Evropu od obala Jadranskog mora sve do
ukrajinskih stepa.
*
Mogli bismo da se igramo pronalaženja daljih
analogija. Da tvrdimo na primer da izlaganjima o "drugoj
demijurgiji" odgovaraju patetične tirade Edvarda Sama koji proriče
svetu brzu propast. Juzefovim udvaranjima Adeli - galantnost s kakvom je
Sam tretirao krčmaricu za vreme svojih višednevnih pijanačkih eskapada.
Mitskoj Knjizi - "Red vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i
avionskog saobraćaja". Može se takođe s velikom dozom verovatnoće
pretpostaviti da bi Šulc stavio svoj potpis ispod sledeće izjave Danila
Kiša: "Ako kažem da je svest o formi jedna od osobina zajedničkih
piscima srednjoevropske provenijencije, formi kao težnji za osmišljenjem
života i metafizičkih ambigviteta, formi kao mogućnosti izbora, formi
koja je pokušaj traženja neke arhimedovske čvrste tačke u haosu koji nas
okružuje, formi koja je protivnost rasulu barbarstva i iracionalnoj
proizvoljnosti nagona, bojim se da sam time možda samo uopštio svoje
sopstvene intelektualne i književne opsesije".
*
Kao što je pisala Danuta Ćirlić-Strašinjska
"Edvard Sam, nekada suvlasnik Fabrike za proizvodnju četaka u
Subotici, slično kao otac Brunona Šulca, Jakub, predstavnik je minule
epohe, perioda nekadašnjeg sjaja trgovine i patrijarhalnog biblijskog
jevrejstva. Slično kao Jakub Šulc, biva poražen u sukobu s
"diletantima branše" i postaje bankrot. Slično kao on vodi
borbu s provincijskim malograđanima i skorojevićima, s panonskom
varijantom Ulice Krokodila". Štaviše, postoji čak "sličnost
karaktera unutrašnjosti kuća, nameštaja, a takođe porodičnih veza u tim
kućama na suprotnim pograničnim zonama Austrougarske monarhije".
Jer, iza Šulcovih i Kišovih oniričkih fantazmagorija nazire se najvažnija
srodnost. Njihovi očevi pripadali su istoj društvenoj formaciji, znači
srednjoj građanskoj klasi jevrejskog porekla, što je odlučujuće za
simpatiju i nostalgiju gajene prema monarhiji Franje Josifa.
*
Ta stvarnost odlikovala se pre svega stabilnošću.
Uz sve svoje mane, monarhija Franje Josifa učinila je da su čak u
najmanjem i od Beča najudaljenijem gradiću Jevreji mogli da uživaju u
osećenju relativne sigurnosti a takođe u iluziji o kosmopolitizmu. Mogli
su, slično kao u prestonici, da stvaraju fantastične teorije, razvijaju
najluđe ideje, da se bogate i bankrotiraju, da upijaju čak i pogubne
ideje svoga vremena - i niko im u tome nije smetao. Taj svet je sigurno
imao svoje brojne smešne osobine, mane i nedostatke, ali i jednu važnu
vrlinu - p o s t o j a o j e. Prvi svetski rat, ne samo da ga je pokrio
ruševinama, već se pokazao kao početak njegovog konačnog kraja. U
istoriji Kišove porodice prva najava genocida bio je masakr Jevreja i
Srba koji su izvršili mađarski fašisti u Novom Sadu, januara 1942. godine. Scena iz Bašte, pepela, u kojoj piščevi
rođaci, preseljavani u geto, nose sa sobom čitavu svoju, godinama
sticanu, imovinu - ogroman broj stvari, čak papagaje u kavezu, u uverenju
da je to obična selidba - prerasta u simbol. Ispostavilo se da je u
poludelom svetu najtrezvenija osoba šizofreničar koji je svoj prtljag
ograničio na jedan kofer.
*
Bašta, pepeo, slično kao Prodavnice cimetove boje,
ima za svoju osnovu inicijaciju. Narator-junak rekonstruiše svoj ulazak u
svet odraslih, zapisuje prve strahove i erotske ozarenosti. Učmala i
pomalo dosadna provincijska sredina dodirom mašte biva pretvorena u
magično mesto. Ono što je stvarno meša se s viđenim u snu ili
izmišljenim. Pa ipak, drugačije nego kod Šulca, najznačajnija posvećenost
u prirodu sveta kod Kiša je poznavanje smrti. Podsvesni strah brzo nalazi
svoje obrazloženje i potvrdu - ne samo u redosledu ljudske egzistencije. Jer dolazi do pomeranja, kako u prostoru, tako i
vremenu. To više nije Drohobič koji stoji pred invazijom divljeg
kapitalizma već Novi Sad, u kome se stara Nemica, koja prodaje karamele
na ulici, mimoilazi sa odvažnim odredom mladića-folksdojčera. To zvuči
skoro kao citat iz Šulca, ali završava se potpuno drugačije: "Kada
smo se vratili u grad, već je svuda bila objavljena ofanziva jeseni.
Veliki žuti plakati pozivali su građane na red i poslušnost, a iz
aeroplana su bacali propagandne letke - žute i crvene - u kojima se nadmenim
jezikom pobednika govorilo o predstojećoj odmazdi". Rajski vrt u
prozi autora Prodavnica cimetovih boja biće zasut, tada još nepostojećim,
pepelom istorije dvadesetog veka.
*
Plaćajući svojim književnim stvaralaštvom dug
zahvalnosti za mit o državi u kojoj su različite nacije, religije i
kulture koegzistirale u miru, Šulc i Kiš su bili do izvesne mere duhovni
sinovi Austrougarske. To ih pak čini naslednicima moderne i stavlja u red
s takvim piscima, kao što su Broh, Muzil, Kafka, Hofmanstal. Otuda
promenljivost uzora i tradicija koji se nalaze u ljudskim ponašanjima i
posredno se odražavaju na predmete. Otuda kolebljivost prilikom
samoopredeljenja, nepodnošljivost problema pripadnosti, bogatstvo baštine
koje ih ispunjava, a istovremeno lišava
izrazitog identiteta. Otuda, najzad, osećaj pretnje koji dolazi iz skoro
fizičke nepostojanosti poretka sveta i proročanstva o kraju izvesnog
oblika kulture i civilizacije. Slično kao kod pisca "Bečke
Apokalipse", glavni junak Kišove proze je vreme. Vreme kao način
postojanja najsitnijih stvari.
Ali pomenuto pomeranje čini da Kiša isto tako mnogo
štošta vezuje, ne samo sa Šulcem već i njegovim učenicima i
nastavljačima. U književnom stvaralaštvu autora Peščanika lako se mogu
pronaći elementi mašte, koje je Eva Vigand (Wiegandt) otkrila kod
poljskih pisaca koji neguju galicijski mit. Posebno privilegovano mesto
zauzima ovde topos svetâ-Knjige. Kod Šulca se on pretvorio u fabulativnom
predstavljanju u priču o "Knjizi koja postaje Spis". U delima
Strijkovskog, Bučkovskog, Kusnjeviča, "umesto originala dobijamo falsifikat".
Kiš kao da ide korak dalje. Kod njega ne samo da Spis zamenjuje Knjigu
već je taj Spis izašao ispod ruke ludaka.
*
U autokomentaru, smeštenom u Homo Poeticus-u II,
Danilo Kiš će dati važan ključ za svoje književno stvaralaštvo. Pisao je:
"Reč antropološki upotrebio sam ovde, a
povodom Peščanika u njenom leksikološkom značenju nauke o čoveku uopšte,
a mogao sam upotrebiti i neko od determinantnih značenja te reči kao:
paleološki, paleografski ili ponajpre ontološki roman. Rečju
antropološki, koja dakle sadrži u sebi i gore navedene determinante, hteo
sam da ukažem na strukturalnu višeslojnost Peščanika, na geološke i
paleontološke slojeve koji se u njemu ukazuju, na činjenicu, najzad, da
je taj roman pisan sa izvesnom kvazi-naučnom akribijom, na osnovu
dokumenata, na osnovu istraživanja starih rukopisa i materijalne kulture
jednog ‘potonulog sveta’".
Metafora postavljanja pisca kao paleontologa, pored
stavljanja naglaska na višestranost opisa svedočanstava civilizacije,
koja kao da se odmah pomera u arhaičnu prošlost, pored
hipotetičnosti rezultata, koji se neizbežno graniče s fantazijom, nadasve
ističe višeslojnost kulture. Pri tome, nikad se ne zna do kraja gde se
završava istina, a počinje fikcija. Neretko komičnost se takmiči s
tragičnošću. Pod površinom banalnih dešavanja neprestano se prelivaju
strašni i nerazumljivi događaji. Nalaze se u isto toliko teško
predvidljivim obrtima istorije, koliko u erupciji mračnih sila koje čuče
u ljudskoj prirodi. Mašta, hranjena znanjem i istorijskim sećanjem,
obogaćuje dokument. Dokument pak ne dozvoljava mašti da leti u previše
visoke i apstraktne rejone. Jedino pomaže potrebu za vernom
rekonstrukcijom, stvaranjem iluzije o neposredno predstavljenom životu.
Arheološka a čak paleontološka zamisao bila je
upisana i u Šulcovoj prozi. Izražavali su je isto toliko kretanje mašte
ka mitskom početku, koliko traganje za reliktima arhaičnih uzora i
tradicije u savremenosti. Ali svet koji je Šulc opisivao još je postojao.
Drohobič pretvoren u vatrenu fantazmagoriju bio je uvek konkretni
Drohobič, po čijim je ulicama pisac išao, gde je pisao, radio i gde je
ubijen. Kiš kao da dopisuje epilog za Šulcove pripovetke - predstavlja
svet posle Genocida, koji je onaj drugi možda predosećao, tražeći
utočište u svetu rafinirane šarolike feerije. Zamisao jugoslovenskog pisca
je daleko skromnija. Ne traži ili ne predstavlja u svojoj prozi iskonsko
lutanje ljudskog duha ka istinskom Smislu, koje se javlja makar u formi
negacije. Jer više ne veruje da takav smisao postoji. Osim toga, uveren
je da je ovo lutanje u dvadesetom veku bespovratno prekinuto. Tumačeći
tekst glosama, kao Šulc, "život pomoću mitova", želi makar
delimično da dozove i razume svet koji je pao u ništavilo.
Prevela Ljubica Rosić
Autor je istaknuti esejista, kritičar i profesor poljske književnosti na Jagjelonskom univerzitetu u Krakovu
|
