Danilo Kiš: Cenzura/autocenzura.
– [u:] Život, literatura. – Sabrana dela Danila Kiša
[knj. 14]. Objavljeno o
60. godišnjici piščevog rođenja. – Beograd:
Beogradski izdavačko-grafički zavod,
1995. – str. 97-102.
CENZURA
/ AUTOCENZURA
U jeku poljskih događaja vezanih
za ukidanje sindikata Solidarność, primio sam pismo sa pečatom NIE
CENZUROWANO. Šta ove reči treba da znače? Njima se, valjda, želi reći da u
zemlji odakle je pismo poslato nema cenzure. Ali to može da znači i to da su
sva pisma bez te oznake podvrgnuta cenzuri, što bi svedočilo o selektivnosti
zvaničnih organa, koji u neke građane imaju poverenja, dok drugima to poverenje
ne ukazuju. To bi moglo, naravno, da se tumači i tako da je upravo pismo na
kojem piše da nije cenzurisano prošlo kroz ruke kontrole. No, sve u svemu, taj
mnogoznačni amblematični pečat govori nam o duhu cenzure, koji istovremeno želi
da istakne svoju legitimnost i da se, kroz sopstveno poricanje, prikrije. Jer
cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom
zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša
kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo
privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili
knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države
i vlasti nad građanima neće biti potrebno.
Pošto je, dakle, proizvod
nužnosti, i stoga privremena, cenzura posmatra sebe kao već prevaziđenu,
ukinutu. Stoga ona svoje postojanje ne priznaje i želi da se prikrije u okrilju
demokratskih institucija koje vrše i druge funkcije (izdavačke i novinske
redakcije i saveti) ili da se supstituiše u ličnosti direktorâ izdavačkih kuća
i novina, urednikâ kolekcija, recenzenta, lektora itd. Ukoliko sumnjiva poruka
promakne budnosti svih ovih supstituta cenzure – a oni vrše svoju dužnost mirne
savesti jer oni nisu cenzori, nisu samo cenzori – onda postoji još jedna mera:
slovoslagači koji će, kao najsvesniji deo radničke klase, odbiti da štampaju
inkriminisani tekst. Ova naizgled demokratska mera jedan je od najciničnijih
vidova prikrivanja cenzure. Ukoliko to nije ona kada se knjige ili tekstovi
zabranjuju in extremis od strane sudskih organa – supstituta cenzure – a u ime
javnog mnenja, tamo gde javnog mnenja nema.
U jedan od manje poznatih vidova
cenzure treba svakako ubrojiti još i vrlo raširen fenomen takozvane
prijateljske cenzure – koja predstavlja neku vrstu prelaza od cenzure ka
autocenzuri – gde vam urednik, i sâm čovek od pera, savetuje da za vaše
sopstveno dobro izbacite iz svoje knjige određene pasuse ili strofe. Ukoliko
time nije uspeo da vas uveri u dobronamernost svog zahteva, on će se poslužiti
moralnom ucenom, i svoje strahove svaliti na vašu savest: od vašeg gesta – da
preuzmete na sebe prerogative cenzure i da je time prikrijete od javnosti –
zavisi i njegova sudbina. Ili ćete, dakle, postati svoj sopstveni cenzor, ili
ćete uništiti jednu karijeru i jednu egzistenciju. On će, zauzvrat, ne samo
objaviti vašu knjigu, nego će i prećutati činjenicu da su se u njoj nalazila i
takva mesta koja bi, da su objavljena, uništila i vas i njega.
Bez obzira na to koje će vidove
da poprimi, cenzura je međutim samo spoljna manifestacija jednog patološkog
stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom –
autocenzure. Nevidljiva a prisutna, daleko od očiju javnosti, potisnuta u
najskrivenije predele duha, ona svoj posao obavlja efikasnije od svake cenzure.
Mada se obe služe istim sredstvima – pretnjom, strahom i ucenom – autocenzura
prikriva ili bar ne denuncira postojanje prisile. Borba sa cenzurom je javna i
opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i
bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog
kolaboracionizma.
Autocenzura je čitanje svog
sopstvenog teksta tuđim očima, gde vi sami postajete svoj sopstveni tužilac,
sumnjičaviji i stroži od svakog drugog, jer vi u toj ulozi znate i ono što
nikad nijedan cenzor neće otkriti u vašem tekstu, ono što ste prećutali i ono
što nikad niste stavili na hartiju, ali što je, čini vam se, ostalo
"između redova". Stoga tom imaginarnom cenzoru pripisujete i one
osobine koje vi sami nemate, a svom tekstu značenja koja on ne sadrži u sebi.
Jer taj vaš dvojnik prati vašu misao do apsurda, do njenog vrtoglavog kraja,
tamo gde je sve subverzivno, gde je pristup opasan i kažnjiv.
Subjekt autocenzure je dvojnik
pisca, dvojnik koji mu se naginje preko ramena i zaviruje mu u tekst in status
nascendi, opominjući ga da ne počini kakvu ideološku nepodopštinu. I tom
dvojniku-cenzoru nemogućno je doskočiti, on je kao Bog, svevideći i sveznajući,
jer rođen iz vašeg sopstvenog mozga, iz vaših sopstvenih strahova, iz vaših
sopstvenih fantazmi. Ali to rvanje sa svojim dvojnikom, ta intelektualna i
moralna koncentracija ne mogu da ne ostave jasne tragove na rukopisu, ukoliko
se ceo napor ne svede na jedan jedini moralni gest – na uništenje rukopisa i
odustajanje od projekta. Ali i to odustajanje od borbe, i ta pobeda, izazivaju
isti efekt: osećanje poraza i stida. Jer što god uradili, taj dvojnik uvek
trijumfuje: ako ste ga prognali, on se smeje vašem strahu, kad ste ga
poslušali, smeje se vašem kukavičluku.
Tako taj dvojnik pisca uspeva na
kraju da načne i kompromituje svaku i najmoralniju osobu, onu koju cenzura nije
uspela da skrši. Ne želeći da prizna svoje postojanje, autocenzura je sestra
laži, duhovna korupcija.
Uspe li pisac da nadvlada
radikalni potez samoponištenja, i da snagom talenta, koncentracije, hrabrosti i
dovitljivosti nadmudri svog dvojnika-iskušitelja, tragovi te borbe ostaće
vidljivi na rukopisu – u vidu metafore. To je dvostruka pobeda: ne samo što je
tekst, uprkos iskušenjima, zadobio milost uobličenja, nego je tim lukavstvom,
tim svođenjem ideje na metaforu (u etimološkom značenju prenošenja pravog
smisla na figurativno), autocenzura skrenula misao u stilsku figuru, u polje
poetika. Iz ovoga bi se mogli izvesti dalekosežni književnoistorijski i književnoteorijski
zaključci, i ovim bi se merilom – preovlađivanja metafore – mogao protumačiti
nastanak mnogih dela, u ruskoj avangardnoj književnosti dvadesetih godina, na
primer. Autocenzura daje određenu boju i ton toj avangardi. Piljnjakova i
Babeljeva proza, poezija Mandeljštamova i Cvetajeve, iz te borbe sa
autocenzurom izvukle su maksimalne književne efekte. Gorka i tragična pobeda.
Autocenzura je negativan naboj
stvaralačke energije, ona sputava i iritira i, u dodiru sa pozitivnim nabojem,
može da ukreše varnicu. Tada pisac, prezrevši svoj strah, ubija svog dvojnika,
i u toj moćnoj provali dugo gomilane opreznosti, srama i poniženja, metafore se
raspadaju, perifraze se rasturaju, ostaje samo goli jezik činjenica, pamflet.
Nema tu više vaš cenzor-dvojnik da išta otkriva između redova, tu sve piše crno
na belo, do poslednjeg atoma vašeg nezadovoljstva. (U takvom će času napisati
Mandeljštam svoju pesmu o Staljinu, onu drugu, koja je oslobođenje od
autocenzure i od poniženja. Onu koja će mu doći glave.)
Pobeda moralnog principa ubija
ili pisca ili delo.
Cenzurisano ja, koje je
dugo trpelo tiraniju straha, uzima pamflet kao osvetnički mač. I upravo ova
pobeda nad sopstvenim dvojnikom-cenzorom izjalovila je ne jednog pisca u emigraciji.
Kao žrtve dugogodišnje autocenzure, oni su odjednom prešli onaj pedalj prostora
koji deli umetnost od propagande; došlo je do onoga što Česlav Miloš naziva
"sužavanje".
Kakav se iz svega može izvući
zaključak? Da dugotrajno delovanje autocenzure dovodi neminovno do stvaralačkih
i ljudskih katastrofa, ne manjih od onih koje nanosi cenzura; da je autocenzura
opasna mentalna manipulacija sa dalekosežnim posledicama po literaturu i po
ljudski duh.
[Pročitano
16. oktobra 1985. u Budimpešti, na međunarodnom skupu u organizaciji Federation
for Human Right]