Danilo Kiš: Buridanov magarac
ili pisac u haosu sveta. – [u:] Život, literatura.
– Sabrana dela Danila Kiša
[knj. 14]. Objavljeno o
60. godišnjici piščevog rođenja. – Beograd:
Beogradski izdavačko-grafički zavod,
1995. – str. 103-106.
BURIDANOV
MAGARAC ILI PISAC U HAOSU SVETA
Sama činjenica da se pitanje
"Kakva je odgovornost pisca prema državi?" nameće s takvim
intenzitetom ne samo u poslednjih četrdeset posleratnih godina, nego dobrim
delom već negde od dvadesetih godina ovoga veka, svedoči jednako o njegovoj
aktuelnosti koliko i o nekoj nelagodnosti koja se kao zla savest javlja
kod pisaca svih kontinenata. To pitanje je zapravo priznanje naše nelagodnosti
i sumnje u smisao svega našeg pisanja: Zašto pišemo, za koga pišemo? Nije li
pisanje uzaludan i besmislen posao? Da li je i šta je uradila literatura u
našem veku? Da li je svojim delovanjem doprinela ovom žalosnom stanju u kojem
se svet danas nalazi? Da li, dakle, nosi na sebi krivicu i istočni greh
totalitarizma, ratova, verske i nacionalne netrpeljivosti, bede, gladi,
zagađenja planete? Ili je, naprotiv, svojim podzemnim, jedvavidljivim
delovanjem uticala koliko-toliko na to da to stanje ne bude još gore, i nije li
na neki način doprinela pozitivnim vrednostima čovečanstva: demokratiji,
slobodi, traženju istine? Nije li, u jednu reč, literatura bila i ostala u
haosu istorije nekom vrstom lux in tenebris?
Odgovori na ova pitanja, kao što
vam je poznato, bili su, u raznim prilikama i okolnostima, intonirani odveć
optimistički ili su, naprotiv, bili osenčeni tihom rezignacijom u odnosu na
bilo kakvu pozitivnu moć literature. Mislim da nema pisca koji nije u svakom
času izložen tom uznemirenju što ga izaziva u njemu pitanje smisla pisanja, i
koji se ne lomi između dva iskušenja: osloniti se na sporo, podzemno, da tako
kažem etičko delovanje literature – koja će svojim idealizmom, svojom verom u
čovekove kritičke i moralne vrednosti izvršiti svoj posao – ili, naprotiv, kladiti
se na trenutak. Istorija nas ovde malo čemu može podučiti: pisci kao i
filozofi, u stvaralačkom zamahu mislî, teže ka apsolutu, i žele da se izjednače
sa Demijurgom: stvoriti ne delo nego svet; svet kao delo. Naš je život jedina i
jedinstvena šansa, i svako od nas ima na raspolaganju svojih sedam dana
stvaranja: svet treba urediti po toj demijurškoj zamisli idealno, kao kakav
savršeno sklopljen roman ili poemu; idealno, što će reći totalitarno. Ser Karl
Poper nam je dao magistralnu demonstraciju te totalizirajuće tendencije kod
filozofa od Platona preko Hegela do Marksa: tendenciju koja kao jedan dug
"komplot protiv slobode" traje u svojim raznim vidovima, evo, do
danas. U Platonovoj idealnoj državi nije bilo mesta za pesnike, u onoj
Dostojevskog za Jevreje. Tu opasnu demijuršku težnju skriba – da se svetskom
haosu suprotstavi mir i poredak – formulisao je negde dvadesetih godina Žid,
priznanjem da se u istorijskoj zbrci koja ga okružuje lomi između dva mogućna
radikalna rešenja: fašizma i komunizma. Ovaj nam primer može, dakle, da posluži
kao paradigma kakvu potencijalnu opasnost krije u sebi ona nevina pesnička
fantazija à la Rimbaud, po kojoj pesništvo, dakle literatura,
treba da "menja svet". Ta ista demijurška strast odvešće ne samo
Sartra nego i čitave generacije intelektualaca u jedan opasan redukcionizam i
fascinaciju "crvenim suncima koja sijaju izvan naše male Evrope"
/Morin/, a Solženjicin će, posle gigantske borbe koju je poveo u spasonosnoj
demistifikaciji jedne totalitarne države privida i laži, podleći istom
iskušenju mesijanizma kao Dostojevski.
Moderni Skrib, osvrnuvši se na
prošlost, ne može da je sagleda, dakle, sa bezrezervnim ponosom i bez kajanja,
i ne može da ne bude svestan opasne moći koju poseduje. No isto tako, stekavši
temeljno saznanje o svetu, ne može mirne savesti nastaviti da peva malarmeovski
– aboli bibelot d'inanité sonore – dok se oko njega vode krvavi ratovi u
ime ideja i principa koje je formulisao neki starovekovni ili neki jučerašnji
Skrib. Današnjem piscu, dakle, ostaje jedno jedino pouzdano saznanje: da
nijedan od puteva koji će izabrati nije bez opasnosti; da svako traženje
Apsolutnog i svaki pokušaj globalnog rešenja vode u redukcionizam, dok
zatvaranje u "zvučnu tišinu" jeste zloupotreba dara koji mu je Bog
dao. Kao Buridanov magarac, pisac danas stoji između te dve mogućnosti: da se
baci u borbu za Principe ili da obrađuje svoj vrt. Izabere li prvo, on je na
neki način izneverio literaturu; izabere li drugo, ostaje mu permanentno
kajanje da je proživeo svoj vek uzalud, i da je izneverio svoj dar.
Država je, treba li reći, još
uvek, i sve više onaj "monstrum" od kojeg se užasnuo Niče, no primer
Solženjicina dokazuje nam da literatura nije tako bespomoćna prema generalima
kako nam se katkad to čini. Svaka knjiga koja svedoči protiv države kao
institucije nasilja, laži i bezakonja, daje smisao celokupnom našem pisanju.
Šta, dakle, može jedna knjiga? Po svom prisustvu, ona determiniše prostor u
kojem je nasilna smrt skandal: ona daje smisao toj smrti, kako kaže Žan Rikardu:
"Bez prisustva literature (a reč prisustvo treba shvatiti u punom
značenju) smrt jednog deteta negde u svetu ne bi imala veći značaj od smrti
neke životinje u klanici."
Može li nam ovo dati malo smisla
i malo utehe?
[Pročitano na 48.
međunarodnom kongresu PEN-a, održanom u Njujorku od 12. do 17. januara
1986]